Rodoljupci/31
Pozorje drugo
GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNjI
SMRDIĆ: A kad ste vi došli?
GAVRILOVIĆ: Kad i svi; nego sam se zadržao u Grockoj.
SMRDIĆ: Vi ste mogli ostati kod kuće, ne bi vam Madžari ništa uradili
GAVRILOVIĆ. Ta — da se nije toliko pljačkalo
ŠERBULIĆ: Vama je sve pljačka u glavi. Valjda vam je žao Madžara i Švaba.
GAVRILOVIĆ: Žao mi je svakoga koji strada nevino.
SMRDIĆ: Nevino! Dakle Madžari i Švabe su nevini?
GAVRILOVIĆ: Kako koji.
SMRDIĆ: Oni zar nisu pljačkali i zla činili?
GAVRILOVIĆ: Jesu, ali naši nisu gledali koji je kriv, nego koji je bogat.
ŠERBULIĆ: Neka pamte kad je bila srpska Vojvodina!
GAVRILOVIĆ: Ako smo zato ustali tražiti Vojvodinu da se pljačka i otima, bolje da je nismo ni tražili.
ŠERBULIĆ: Vama je bolje, jer ove godine niste mogli trgovati ni profitirati po vašem običaju Narod tako ne govori.
GAVRILOVIĆ: Ja vidim narod pišti po obalama i propada. Zaboga, da se skupimo i damo štogod na sirotinju. Nije pravo da izgine.
ŠERBULIĆ: Bogme, niko ne daje ni meni
SMRDIĆ: Od tolikog vremena sedim ovde na trošku; na banknotama moram da gubim, pa otkuda ću?
GAVRILOVIĆ: Nije li griota da naša braća umiru od gladi?
ŠERBULIĆ: Ee, što im drago, ja im pomoći ne mogu.
GAVRILOVIĆ: Ljudi ostali bez kuća, bez marve, bez svega.
SMRDIĆ: Nek čekaju dok se prodadu madžarska dobra, pa će primiti naknadu.
GAVRILOVIĆ: A donde da skapaju od gladi?
SMRDIĆ: Što im drago! Eno kod patrijarha narodne kase; nek ištu od njega.
GAVRILOVIĆ: A gdi je naša opštinska kasa?
SMRDIĆ: Šta znam ja gdi je. Treba i nama živiti; zato smo bili činovnici Vojvodine
GAVRILOVIĆ: Ali vi živite u izlišiju, a tamo sirotinja nema ni što je najnužnije. Kolera udarila, ljudi iz nužde jedu nezrelo voće i krastavce, pa će svi poumirati.
SMRDIĆ: Pa gdi su ti doktori? Zašto ne kazuju ljudima da je to nezdravo?
GAVRILOVIĆ: Jest, ali treba imati što drugo. 'Ajde da nakupimo između nas jedno sto forinti, pa da podelimo međ' sirotinjom.
SMRDIĆ: Sto forinti! Šta vi govorite?
ŠERBULIĆ: Ni sto krajcara ne mogu dati.
GAVRILOVIĆ: Vi, koji se toliko rodoljubijem ponosite!
ŠERBULIĆ: Vidim kako se rodoljubije uvažava. Vi ste bili člen odbora, a ja ništa.
GAVRILOVIĆ: Nismo vukli nikakvu plaću.
ŠERBULIĆ: Već ja znam. Svaki je lud koji se za srpstvo zauzima.
GAVRILOVIĆ: Zato što ne može da globi.
SMRDIĆ: Vama je sve to u glavi. Dok su Madžari globili, bilo je dobro.
GAVRILOVIĆ: Pa mi smo zato i ustali da se toga oprostimo.
SMRDIĆ: Koješta. Mi smo ustali za narodnost, a nigdi nije stajalo da će činovnici Vojvodine služiti badava, nego će jošt veću plaću imati.
GAVRILOVIĆ: Ostavimo sad to; nego dajte što na sirotinju.
SMRDIĆ: Idite vi s bogom, ja ne mogu dati ništa.
ŠERBULIĆ: Zašto nisu svi ustali na oružje, pa ne bi ni morali bežati.
SMRDIĆ: Tako je; negde 'oće ljudi Vojvodinu, a neće da se biju.
GAVRILOVIĆ: Oni misle da bi mogli i vi oružje nositi.
SMRDIĆ: A na koga bi ostavili odbor?
GAVRILOVIĆ: O, za odbor bi se našlo ljudi i suviše, nego za logor trebalo bi da ste se brinuli.
SMRDIĆ: Za nas bi griota bila poginuti, koji narod ljubimo, jer će opet da tog stanja doći da mu poslužiti možemo; a mađaroni da izginu svi, pa nikakve štete.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|