ODZIV DRUGU
Tvoje pesme, tvoji slatki glasi,
U mom Šapcu, dalekoj oazi,
Odzivlju se k’o kad mila ševa
Jedna drugoj u lugu otpeva.
U pitomoj ovoj mojoj župi
Nigde cvetka, tek gdekoji pupi.
Još da nije brzonoge Save
Cerskih brda što se ljupko plave
Te ’osveže i razgone setu —
Bih svisnuo u sebičnom svetu.
Kao vetar kad otkrha granu
Pa okupi niz ravnu poljanu,
Pa je mota, prebija i mlati
Dok je kakav ponor ne prihvati:
Tako ruka zlokobnice sreće
Pobrala je mog nadanja cveće,
Razrušila tek onako šale,
Mog života više ideale,
Pa u kletu zamenu mi dala
Uzak čunak skrhanih vesala.
K’o jesenje nebo što se menja
Sa zle volje, s neraspoloženja,
Kad s' zaptijem, ne mogu da da’nem,
Da k’o živa žeravica planem:
Misli mi se u glavi zamute,
Osećanja, skamene se, ćute,
Grotla čudna u srcu se dime,
Bes me raspne, k’o da s’ rvem s’ kime:
Gorim, kipim, dok nada il’ vreme
Ne razvedre i ne stalože me.
A kad život pritaji s’ da sanja
O minulom dobu đakovanja,
0 bezbrizi onih mladih leta —
Čini mi se prnem s ovog sveta.
Duša mi se u snove obmota,
Oko mene milje i krasota,
Pa u tome mlađanom zanosu
Lijem suzu kao jutro rosu,
I te suze, mekane i vrele,
Cvetovi su prošlosti uvele.
Biva, da me zaokupi čama
S loša rada, neplodnih pesama,
Namrštim se k’o noćnih drugova
Ljubaznica — sumorana sova,
I teretnu jedva noseć’ glavu
Polagano izađem na Savu.
Gledam vodu kako žurno grede,
Na valima ustavljam poglede,
Te kad idu da ih dalje vode
Vama, druzi, u željne pohode.
To je slika, bledo nacrtana,
Mojih prošlih i sadašnjih dana.
Moj je Šabac pustinjačka kletka,
Puna mira uživanja retka.
Pa opeta, kao vetar granje,
Vidiš, gonim svako očajanje,
I onako, junački i čilo,
Dokopam ga za slomljeno krilo
Pa ga hitnem, daleko, duboko,
Kao utvu kad umrtvi soko.
Zato i ti, moj lepi slavuju,
Stresi jade — tu ledenu guju,
Ne daj guslam’, da ih takne rđa!
Pa se teši; uteha je tvrđa
Što golemu obranu nam pruža
Pod teretom kad podlegne duše...
Ide vreme; umuknuće, brate,
Sve što kreči, cvrkuće i gače:
Zato pusti kićene dizgine,
Neka pegaz u propnice skače!
