Istorija Rusije (P. Miljukov) 15

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Pavle Miljukov


GLAVA XV

Nikola I (1825-1855)

I. — Stupanje na presto i ideje Nikole I.Uredi

Stupanje na presto Nikole I. — Prema zakonima ruske carevine nije trebalo da Nikola stupi na presto, jer je bio treći sin Pavla I. Pošto Aleksandar nije imao direktnih potomaka, trebalo je da kruna pripadne njegovom mlađem bratu, velikom knezu Konstantinu, koji je nosio titulu carević. Ali Konstantinu nije bilo stalo do prestola; osim toga on je nasledio od svoga oca plahovitu narav, zbog koje nije bio pogodan za vršenje vladarske vlasti. Zato je car pomišljao još odavno da ga ukloni iz nasleđa prestola u korist svoga brata Nikole. Godine 1820, pošto se Konstantin razveo od velike kneginje Ane Fjodorovne da bi se oženio jednom Poljkinjom, groficom Jovankom Gruđinskom koja je dobila titulu kneginje Lovič, Aleksandar je objavio proglasom da brak jednog člana carske porodice sa osobom koja ne pripada nekoj vladajućoj dinastiji ne daje ni supruzi ni budućoj deci iz toga braka nikakvo dinastičko pravo ili povlasticu; prema tome čak i da je Konstantin postao car, njegova žena i deca ne bi bili članovi ruske carske porodice i ne bi imali nikakvo pravo na presto. Uskoro posle objavljivanja ovoga proglasa, Konstantin je uputio jedno pismo Aleksandru u kome mu je odmah javio da se odriče prestola. Car, pošto mu je odgovorio da prima i potvrđuje to odricanje, čekao je osamnaest meseci da potpiše jedan proglas što ga je sastavio moskovski mitropolit Filaret, u kome se objavljivala u isti mah i Konstantinova abdikacija i naimenovanje velikoga kneza Nikole za naslednika prestola. Ali ovaj proglas nije obnarodovan; osim Aleksandra i Filareta, jedino su knez A. N. Golicin i grof Arakčejev, carevi bliski prijatelji, znali da on postoji. Original ovog dokumenta zapečaćen je i ostavljen u Uspenskoj Lavri u Moskvi; njegovi prepisi čuvali su se u Carevinskom Veću, Senatu i u Svetom Sinodu, svi takođe pod pečatom i sa ovim svojeručnim carevim natpisom: „Čuvati dok ja ne zatražim; otvoriti u slučaju moje smrti na vanrednoj sednici pre svakog drugog postupka.” Nema sumnje da Aleksandar, koji, i ako se činio kao da mu nije stalo do vlasti, ipak ju je ljubomorno čuvao, nije hteo smatrati pitanje nasleđa prestola kao konačno rešeno; isto tako nema sumnje da je on smatrao da ima prava da odlučuje o budućnosti svoga ogromnog carstva kao što bi činio neki zemljoposednik sa svojim imanjem; ali je tek posle njegove smrti trebalo da Rusija sazna ko će joj biti gospodar. I sam Nikola, koji je bio direktno zainteresovan u ovom pitanju, nije bio posvećen u sve Aleksandrove odluke; on je samo bio obavešten u poverenju, i uostalom prilično kasno, da je određen za naslednika prestola posle Konstantinovog odricanja,

Posledice ove tajne, koja je čuvana u želji da se do poslednjeg trenutka odloži uređenje pitanja nasleđa, osetile su se odmah posle iznenadne Aleksandrove smrti. Kada je 27 novembra/9 decembra 1825 godine Nikola saznao za carevu smrt, on nije mogao da se odluči da preuzme vlast jedino na osnovu pokojnikove volje koja je do tada ostala u tajnosti, i on pokazuje potpunu lojalnost prema svome starijem bratu Konstantinu, polažući mu zakletvu i naređujući članovima Carevinskog Veća, državnim velikodostojnicima i vojnim starešinama da sleduju njegovom primeru. On uostalom ima još jedan razlog da tako postupa, a to je što on nije mnogo popularan među gardiskim pukovima u Petrogradu, kojima je on neposredni starešina; kao što mu je već napomenuo grof Miloradović, general-gubernator Petrograda, za njega postoji bojazan da njegovo stupanje na presto ne izazove protivljenje garde. Pošto je naredio da Konstantinu polože zakletvu i stanovništvo i trupe u Petrogradu, a zatim u Moskvi, on o tome obaveštava svoga brata i moli ga da napusti Varšavu, gde je od 1822 godine bio carski namesnik i potkralj Poljske, pa da dođe u Petrograd. Konstantin odgovara da se on još odavno odrekao svojih prava na presto, da smatra polaganje zakletve o kome su ga izvestili kao postupak koji je za žaljenje i koji je protivan volji pokojnoga cara, i da on priznaje Nikolu za cara. Kada je pozvan da dođe u Petrograd i da potvrdi svoju abdikaciju jednim svečanim činom, on odlučno odbija, pa čak preti da će se „povući još dalje”, ako mu i dalje budu dosađivali takvim zahtevima. Ova prepiska između dva naslednika, od kojih ni jedan ne može da se odluči da primi krunu, traje više od dve nedelje. No kada je Nikola saznao da se priprema jedna vojnička zavera, rešio je da okonča to bezvladarsko stanje i da se proglasi za cara; on naređuje da mu se položi zakletva na vernost 14/26 decembra. Ali vreme koje je proteklo omogućilo je zaverenicima da savladaju kolebanja koja umalo što nisu ukočila njihov rad, i da stvore plan za akciju.

Pobuna od 14/26 decembra 1825. — Tajna udruženja koja su se obrazovala u Rusiji, a naročito u vojsci, posle Napoleonovih ratova, nameravala su da izvrše državni udar protiv Aleksandra I. Iznenadna careva smrt i polaganje zakletve na vernost Konstantinu iznenadili su ih. Isprva su ta udruženja pomišljala da se odreknu svoje namere, ali joj ponovo pribegavaju videći da se car ne pojavljuje i da rastrojstvo i dalje vlada u upravnim krugovima. Članovi Severnog udruženja, koji rade u Petrogradu, smatraju da im se nikad više neće javiti tako povoljna prilika. Osim toga, oni znaju da je vladi poznato da postoje tajna udruženja i da njihov rad i njihovi planovi mogu svakog časa da budu otkriveni. Snage kojima oni raspolažu neznatne su, i većina od njih ne veruje mnogo u uspeh jednog revolucionarnog pokušaja. Ali oni više vole da pokušaju i da propadnu zaveštavajući potomstvu svoje ideje i svoja imena, nego da puste da ih državna vlast progoni iako nisu ništa pokušali. Ovakvo raspoloženje nagnalo je njihove vođe da otpočnu akciju i oni su za dan pobune izabrali sam dan polaganja zakletve na vernost Nikoli.

Knez Trubecki, gardiski pukovnik, određen da kao diktator upravlja pobunom, stavio je u dužnost članovima udruženja, koji su najvećim delom oficiri, da pripreme za pobunu trupe petrogradskog garnizona i da, pod izgovorom da se veliki knez Konstantin nije svojevoljno odrekao prestola, navedu vojnike da odbiju polaganje zakletve Nikoli. On smatra da, ako bi mu se veliki deo trupa pridružio, ostatak će se povesti za njima iz osećanja solidarnosti, pre nego da pođu u borbu protiv svojih drugova. Osnaženi tom potporom, pobunjenici će moći da postave vladi svoje uslove, a pre svega zahtevati sazivanje poslanika iz unutrašnjosti. Jedan predlog Ustava koji su izradila tajna udruženja biće podnesen toj skupštini poslanika koja će igrati ulogu ustavotvorne Skupštine.

Na dan 14/26 decembra zaverenici pokušavaju da izvedu prevrat, ali kao što su i predosećali, ne uspevaju. Najveći deo petrogradskih pukova polaže zakletvu Nikoli bez i najmanjeg opiranja. Agitatori uspevaju samo da povuku za sobom jedan jedini puk, i to moskovski. Nekoliko četa pomorske garde i pojedini oficiri i vojnici iz drugih jedinica pridružuju se pobunjenicima. Ove snage, već i inače skromne, nisu uostalom našle sebi dovoljno odlučne vođe koje bi njima upravljale. Videvši kako je mali obim toga pokreta, Trubecki se nerado pojavljuje među svojim trupama i naposletku se sklanja u kuću austriskog ambasadora, sa kojim je u srodničkim vezama. Što se tiče pobunjenika, oni čak i ne pokušavaju da se dokopaju centralnih nadleštava niti da posednu strategiske tačke grada. Okupljeni na trgu Petra 1 — koji je kasnije nazvan Senatski trg — oni su tu obrazovali karu, klicali Konstantinu i Ustavu, ali su se uzdržavali svake odlučne akcije. Ustanak se sveo na običnu uličnu demonstraciju vojske.

Bilo bi lako rasterati manifestante. Ali je vlada isprva tako zbunjena i ima tako malo poverenja u one trupe koje su ostale verne, da okleva sa akcijom. Ma da je Nikola doveo blizu trga Petra I jedan deo trupa koje su mu položile zakletvu, on ipak pokušava punih nekoliko časova da privoli pobunjenike na poslušnost pomoću ubeđivanja. Uzdajući se u svoju popularnost među trupama, grof Miloradović, komandant Petrograda, naterao je svoga konja usred kare pobunjenika, ali ga je jedan od njih smrtno ranio; i jedan pokušaj velikoga kneza Mihaila ostao je takođe bez uspeha; napori petrogradskog sveštenstva, koje je predvodio mitropolit Serafim ostali su takođe uzaludni. Međutim, kratak zimski dan bliži se kraju, a u gomili gledalaca okupljenih oko trga javlja se naklonost prema revolucionarima. Nikola izdaje naređenje konjičkom puku garde da napadne pobunjenike, ali je napad tako mlak, da je lako bio odbijen. Tada on popušta pred navaljivanjem svojih generala i naređuje artileriji da otvori vatru. Dva plotuna karteča raspršuju karu. Jedan dea pobunjenika pokušava da se ponovo prikupi na zaleđenoj Nevi, ali nov plotun karteča lomi led i poslednji ustanici se rasturaju. Još istoga dana vrše se hapšenja u Petrogradu i po ostalim varošima, i uskoro su svi članovi Severnog udruženja pali u ruke vladi.

Druga tajna organizacija, Južno udruženje, iščezava takođe skoro u isto vreme. Ono je prikupljalo svoje članove naročito iz Druge armije, koja se nalazila u Maloj Rusiji i Novoj Rusiji. Za života Aleksandra I vlada je bila prikupila o tomu druženju prilično tačne podatke, ali se zadovoljila time što je pojačala nadzor nad sumnjivim licima. Odmah po Aleksandrovoj smrti, general Dibić, načelnik carevog glavnog štaba, dobija podrobnija obaveštenja o potajnom radu toga udruženja, kao i spisak članova, koji on predaje caru. Nikola naređuje da se odmah uhapse sva lica osumnjičena da pripadaju Južnom udruženju, i sve njegove vođe padaju u ruke vladi pre nego što su mogle ma šta preduzeti. Jedan od njih, Sergej Muravjev-Apostol, uspeva ipak da pobegne. Početkom januara 1826 godine izazvao je on pobunu u černjigovskom pešadiskom puku kome je i sam pripadao. Ali su buntovni puk brzo opkolile trupe verne vladi; njegov otpor slomljen je topovskom paljbom; Sergej Muravjev-Apostol uhapšen je ponovo zajedno sa svim preživelim oficirima i vojnicima.

Tako se završava ustanak što su ga pripremala tajna udruženja. Snage pobunjenika bile su odveć slabe da Nikoli oduzmu presto i samodržnu vlast, ali su ga one primorale da gazi po krvi svojih podanika da bi do njih stigao. Ovo iskušenje ostavilo je na njega dubok i nezaboravan utisak. „Dragi Konstantine”, — piše on na dan svoga stupanja na presto svome starijem bratu, „učinjeno je po vašoj volji, i ja sam car, ali po koju cenu, blagi Bože, po cenu krvi mojih podanika!” Uskoro potom piše on grofu de la Ferone, francuskom ambasadoru: „Niko ne bi mogao da shvati koliko oštar bol osećam sad i osećaću celoga svog života kada se setim onoga dana.” I posle mnogo godina, kada bi se u svojim pismima setio 14/26 decembra, on je i dalje davao oduške svome velikom duševnom bolu i uzvikivao je: „Kakva godišnjica!” Ustvari, ta njegova duševna patnja, njegov „oštri bol”, proističu manje iz uspomene na prolivenu krv, a više iz pomisli da su se njegovi podanici pobunili protivu njega. Priča se da je on na sam dan pobune, posle ispitivanja prvih uhapšenih, rekao svome mlađem bratu Mihailu: „Revolucija je pred vratima Rusije, ali se ja zaklinjem da ona neće u nju prodreti dogod budem imao daha u grudima i doklegod ja budem car po milosti Božjoj.” U svakom slučaju, od toga dana utvara revolucije mučiće njegovu maštu. Svako ispoljavanje slobodne misli, svako izbijanje makar i sasvim beznačajnog nezadovoljstva protivu postupaka državne uprave bude u njemu uspomenu na 14/26 decembar: „To su moji poznanici od četrnaestog”, imao je običaj da kaže u takvim prilikama.

Karakter i ideje Nikole I. — U toku svoje vladavine Nikola je rado ponavljao kako je on od običnog komandanta divizije iznenadno postao car, iako se za to nije mnogo pripremao. Njegovo stupanje na presto nije trebalo da ga iznenadi, pošto ga je Aleksandar, isprva samo nagoveštavanjem a zatim neposrednijim poveravanjem, navikao na misao da će on sedeti na prestolu Rusije; ali je sasvim tačno da se on za to nije spremao.

Rođen 25 juna/7 jula 1796 godine, još za života svoje babe Katarine II, njemu je bilo pet godina kad mu je otac umro. Car Aleksandar I poverio je svojoj majci da vaspita njegova dva mlađa brata, Nikolu i Mihaila, i o tome se više nije brinuo. U izvršenju toga zadatka, carica udova pokazala je veliku revnost, ali osrednje sposobnosti. Za života Pavlova, grof Lambsdorf bio je postavljen za glavnog vaspitača dvojice dečaka. On je to ostao i posle careve smrti. Lišen isto tako potrebnih teoriskih znanja kao i pedagoških sposobnosti i takta, on im je dao vaspitanje zasnovano na starim tradicijama i prožeto brigom za spoljnom disciplinom. Kada je odrastao, Nikola je postao grub, uobražen i samovoljan. Lambsdorf se trudio da obezbedi svoj uticaj nad svojim učenikom pomoću strogih postupaka, koji su čak išli i do telesnih kazni. Uspeo je samo da ga nauči čisto o spoljašnjem držanju i da samo još jače istakne upadljive crte njegove naravi. Nasuprot želji koju je tako često izražavala carica udova, on nije mogao isto tako da odvrati velike kneževe od njihove strasne žudnje za vojničkom slavom, koja je igrala tako tragičnu ulogu u životu njihovoga oca i njihove starije braće. Bilo usled nasleđenih sklonosti, bilo pod uticajem dvorske okoline, Nikola i Mihail strasno su zavoleli još od rane mladosti igre, vežbe i sve spoljne manifestacije vojničkog zanata; često puta se događalo da jedan od dvojice mladih velikih kneževa ustane usred noći, stavi pušku na rame i stane pored postelje svoga brata da izigrava stražara.

Nikolini nastavnici žale se na njegovu nedovoljnu revnost za učenje i na njegov slab napredak, ali je njihova krivica što nisu umeli da u njemu probude naklonost ka radu. Oni koji su bili određeni da ga u mladosti poučavaju u teoriji prava i političkoj ekonomiji nisu takođe imali uspeha; iako su bili zaslužni naučnici, oni su se pokazali kao veoma rđavi vaspitači i nisu umeli ničemu da nauče svoga učenika. I posle mnogo godina spominjao je on setno „uspavljiva predavanja” koja je morao da sluša zajedno sa svojim bratom i koja nikada nisu u njemu probudila ni najmanje interesovanje. Jedini nastavnik koji je umeo da pobudi u njemu radoznalost i želju za radom bio je njegov profesor tehničkih znanja, i Nikola je celoga života sačuvao veoma živu naklonost za tu granu nauke.

Kada je 1816 navršio dvadeset godina, smatralo se da je njegovo obrazovanje završeno. Tada je imao priliku da prokrstari Rusiju i zapadnu Evropu; ali je on ta dva putovanja izvršio tako brzo, da mu od njih nije ostao nikakav trajan utisak. U Engleskoj i u Pruskoj zadržao se on najduže. Politički režim u Engleskoj bio mu je veoma neprijatan. Nasuprot tome, život sav prožet vojnom disciplinom i autokratski režim u Pruskoj svideli su mu se. On se osećao ugodno u pruskom kraljevskom domu. Porodične veze pojačaše uskoro to osećanje: godine 1817 oženi se on ćerkom pruskoga kralja, princezom Šarlotom, koja pri prelazu u pravoslavnu veru dobi ime Aleksandra Fjodorovna.

U toku te iste godine Aleksandar I poveri mu položaj komandanta inžinjerije, a naredne godine položaj komandanta gardiske divizije. Ovaj položaj dao mu je mogućnost da razvije svoju naklonost za vojne vežbe. Gardiski pukovi behu se vratili sa pohoda na Francusku sa prilično oslabljenom disciplinom. Odazivajući se želji svoga brata, kao i svojim ličnim sklonostima, Nikola je uložio sve svoje napore da povrati trupama spoljašnje vojničko držanje koje im je nedostajalo. Njegova stroga naraav, sitničarska i nepopustljiva, izazivala je ponekad negodovanje jedinica stavljenih pod njegovu komandu.

Na ovu mirnodopsku vojnu službu bio se ograničio sav njegov rad. Aleksandar ga nije pozvao da prouči nijedan državni problem, niti da učestvuje u ma kakvim radovima više državne uprave. Budući naslednik prestola ostao je udaljen od upravnog mehanizma. Nasuprot tome, on je imao prilike da posmatra veliki broj državnika, i to u atmosferi koja nije bila potpuno zvanična. Dugo vremena provodio je on jedan deo svojih prepodnevnih časova u dvorani za prijem carskog dvora, među generalima, visokim državnim činovnicima, dvorskim velikodostojnicima, od kojih nijedan nije u njemu gledao budućega cara. Prilično slobodne reči koje je ponekad mogao slučajno da čuje ili da ih sam izgovori omogućile su mu da izbliza prouči mnoge ličnosti iz upravnih krugova. Ovo druženje ulevalo mu je najčešće duboko nepoverenje, i to je bio možda najtrajniji utisak iz tih početničkih godina.

U trenutku kada preuzima vlast, njemu dakle nedostaju dublja teoriska znanja i svako iskustvo u vođenju državnih poslova.

Ipak, on ima sasvim lična shvatanja o životu države i svojoj ulozi. Ta shvatanja stvorena u godinama koje su prethodile njegovom stupanju na presto i na koja je imala znatnog uticaja okolina u kojoj je u svojoj mladosti živeo, nisu ni široka ni složena, već jednostavna i nepopustljiva.

On smatra da je režim koji postoji u njegovoj zemlji sasvim pravičan i savršen, i da on jedino može da odgovara potrebama društva. Autokratija je za njega jedna dogma, jedan poredak koji je sam Bog potvrdio i koji je iznad svakog ljudskog umovanja, te ne podleže nikakvoj kritici. Po njegovom shvatanju, samodržni vladar je gospodar po milosti Božjoj, prima vlast od samoga Proviđenja i ima za zadatak da svojim podanicima ulije, božanskom pomoću, načela hrišćanskog morala. On je toliko prožet tom idejom, da mu se i sama republika, koja je suprotnost monarhije i u kojoj on vidi samo jedan režim zasnovan na odricanju svih moralnih načela i na pobedi najnižih ljudskih nagona čini shvatljivija nego ustavna monarhija, čiju suštinu on smatra isto toliko lažnom koliko i licemernom. On se ne može složiti s tim da jedan izabran vladar, čiju volju ograničava narodna volja, može da bude ravan jednom naslednom vladaru po božanskom pravu. Pošto je ubeđen da za svoju uzvišenost ima da zahvali volji Božjoj, on sebe smatra za njeno neposredno oruđe. Zato on piše svome bratu Konstantinu, dve godine posle svog stupanja na presto: „Niko ne oseća veću potrebu nego ja da mu se blago sudi, ali neka pravda onih koji sude o meni uzme u obzir neobičan način koji me je sa položaja jednog sasvim skorašnjeg diviziskog generala postavio na mesto koje sad zauzimam, kao i to na čije sam mesto ja došao i pod kakvim okolnostima, i tada će se priznati da bez očevidne zaštite božanskog Proviđenja ... ja ne bih mogao ne samo da vršim svoju dužnost kako treba, već i da makar samo obavljam one poslove koje sadašnje najobičnije dužnosti zahtevaju od mene; ali ja čvrsto verujem u tu božansku zaštitu, koja se nadamnom vrši odveć osetno da bih mogao ne videti je u svemu što mi se događa, i u tome je sva moja snaga, moja uteha i moj vođ u svemu.”

Ove ideje nemaju u sebi ničega mističnog, jer njegova sasvim obična i realna priroda nesposobna je za misticizam. One nisu plod nikakvog filosofskog istraživanja, već su čisto praktičke: volja vladara, koji je nadahnut Proviđenjem i pred njim jedino odgovoran, jeste zakon koji je nametnut podanicima i koji im zabranjuje svaku zamerku i svaku kritiku, već zahteva od njih pokornost isto toliko slepu koliko i neodložnu. To je načelo u koje Nikola čvrsto veruje. Godine 1826, kada je poslao kneza Menjšikova na Kavkaz da se tamo objasni sa generalom Jermolovom, on piše u svojim uputstvima: „... nedajući povoda tome generalu da veruje kako ja nemam tačno određenu volju o svemu što se tiče državnih poslova carevine koju mi je Proviđenje poverilo ili da ja sumnjam da bi ma koji od mojih podanika smeo ,da se ne povinuje mojoj volji čim bi mu ona bila saopštena”. Sličnim rečima izražava se on i u drugim prilikama; on ne dopušta ni najmanju izmenu u donetim odlukama, već zahteva brzo i tačno izvršenje njegovih naređenja. Zbog toga upravo njemu i godi toliko vojnički poziv. Vežbe, smotre i parade, nisu za njega samo najodabranije zanimanje, već i najbolja razonoda koja mu uvek pruža zadovoljstva: „uživanja koja vladar nalazi uvek među svojim trupama”, piše general Benkendorf, jedan od njegovih bliskih prijatelja, „za njega su, po njegovom ličnom priznanju, jedina i prava radost”. Ali ono u čemu on naročito uživa, to nije toliko lep poredak i skladno manevrisanje trupa, koliko stroga hijerarhija, odluke bez pogovora koje izdaju pretpostavljene starešine, nema poslušnost potčinjenih, tačne komande za manevrovanja kojim upravljaju strogi komandanti, svi simboli jednog režima koje je želeo da primeni na sve manifestacije života. Kada je želeo da objasni oduševljenje koje mu je ulivala pruska vojska, govorio je: „Tu se vidi red, stroga i apsolutna zakonitost, tu se ne može ni da sumnja ni da protivreči, sve ide svojim redom, i niko ne komanduje pre nego što je naučio da sluša; niko se ne ističe, sem ako njegov postupak nije opravdan. Sve je potčinjeno jednom tačno određenom cilju, svaka stvar ima svoju posebnu namenu. Eto zašto se ja tako dobro osećam među tim ljudima i zašto ću uvek poštovati vojnički poziv.”

Ovu jednostavnost i tačnost koje mu se toliko sviđaju u vojsci, trudi se on da uvede i u sve druge oblasti javnoga života, i ako pri tom ne želi niti smatra za potrebno da se poziva na neku pravnu teoriju. „Najbolja teorija prava”, izjavljuje on, „to je istinski moral. On treba da bude usađen u srca nezavisno od svake apstrakcije i da ima za osnovicu veru u Boga.” I ako vlast treba da se oslanja na „istinski moral” podanika vaspitanih verom, ipak ona treba da se ispoljava pomoću jasnih i tačnih naredaba. Dužnost onih koji tu vlast primaju nije samo da upravljaju državom i njenom politikom, već i da rešavaju najvažnije probleme. Karamzin je nekada učio cara Aleksandra „da ministri treba da budu prosti vladaočevi sekretari za tekuće poslove.” Nikola usvaja ovu teoriju i trudi se da svede ulogu svojih saradnika na ulogu običnih činovnika a da zadrži za sebe lično konačno rešavanje važnih poslova koji se javljaju u raznim granama državne uprave. On je ubeđen da treba i može, „isto kao i svaki drugi koji bi se nalazio na njegovom mestu”, da ima dovoljno znanja za taj cilj. On je u toliko manje sklon da se neposredno meša u poslove državne uprave, što mu činovnici ulivaju duboko nepoverenje.

Ali on veruje da je njegova dužnost da nadgleda ne samo državne poslove, već i privatan život svojih podanika. Davati im pravac pomoću naredaba bez pogovora i kažnjavati nemilosrdno i najmanje njihove istupe, izgleda mu u toliko opravdanije i potrebnije što on prispodobljava ceo život vršenju vojne službe. „Ja smatram”, kaže on, „ceo život ljudski kao službu državi, i samo kao službu, jer svaki služi”. On lično daje primer: „Kako je čudna moja sudbina!”, piše on u jednom pismu. „Kažu mi da sam ja jedan od najmoćnijih vladara na svetu, i moglo bi se pomisliti da je meni dostupno sve, a to će reći sve što je dopušteno, dakle da ja mogu biti ono što ja hoću, činiti što hoću i na mestu koje ja budem izabrao. U stvari, što se mene tiče, istina je upravo na suprotnoj strani. I ako bi me neko zapitao za razlog ove anomalije, mogao bi se dati samo jedan jedini odgovor: dužnost. Jest, ovo nije prazna reč za onoga koji je od svoga detinjstva bio naviknut da nju shvata onako kao što je ja shvatam. Ova reč ima jedan sveti smisao, pred kojim pada svaka lična pobuda; sve mora da ćuti pred ovim jedinim osećanjem, sve mora da se pred njom uklanja do trenutka kada se silazi u grob. To je moja deviza. Ja priznajem da je ona teška, da ja zbog nje patim više nego što bih umeo reći, ali sam ja rođen da patim.” Ovu dužnost, sasvim spoljašnu i formalnu, on uporno zahteva i od drugih kao i od samoga sebe i on se ne usteže da se meša u privatne poslove svojih podanika, kad god mu se učini potrebno da ih uputi.

Dok su vođe revolucionarnog pokreta sanjale da učine kraj ropstvu i despotizmu, i da upute Rusiju u pravcu slobodnog napretka, njihov pobedilac smatra naprotiv da mu je Proviđenje dodelilo svetu dužnost da sačuva tradicionalne forme režima, a to će reći autokratiju. Kao vojnik, on hoće da potčini javni život vojničkoj disciplini; kao patrijarhalan i moćan vladar on hoće da uputi svoje podanike blagonaklono ali sa autoritetom, ne put „istinskog morala” i pokoravanja neumitnim zahtevima dužnosti. Takve su bile njegove ideje kada se popeo na presto; on će im ostati veran za vreme cele svoje vladavine.

II. — Početak vladavine: od suđenja dekabristima do poljskog ustanka (1825—1831)Uredi

Suđenje dekabristima. — Nikola je odmah posvetio najveću pažnju istrazi povodom zavere koja se završila događajima od 14/26. decembra (dekabrija) 1825 godine. U početku išao je on čak dotle, da je lično ispitivao najuglednije zaverenike. Kasnije, ma da je odredio jednu naročitu komisiju za vođenje istrage, on je ipak aktivno učestvovao u njenom radu i upravljao njim tako da je otkrio sve članove tajnih udruženja, kao i njihove planove. On je dokazao da ima pravi inkvizitorski talenat; od slučaja do slučaja on menja svoje držanje prema okrivljenima: čas igra ulogu strašnog i besnog osvetnika, čas pokazuje izvesno plemenito sažaljenje, čas se pretvara kao da odobrava ciljeve zaverenika i izvesne njihove ideje. Po potrebi ne usteže se on u ostalom, isto kao i članovi istražne komisije, da se posluži energičnijim i grubljim načinima. Okrivljeni su podvrgnuti, u kazamatima Petropavlovske Tvrđave, jednom režimu koji se menja srazmerno njihovoj poslušnosti za vreme ispitivanja. Nekoje od njih dovode pred Nikolu sa rukama na leđima. Ponekad, ako se pokažu uporni, okivaju ih za duže ili kraće vreme. Ponekad su bili podvrgnuti postupanju koje nam opisuje jedan od njih u svojim Uspomenama: okrivljeni su bili podvrgnuti najstrožem tamničkom režimu u kazamatima tvrđave. Oni su živeli u očekivanju i stalnom strahu od mučenja kojima bi bili podvrgnuti u slučaju kad bi stalno i uporno ćutali. Mnogi su čuli takvu pretnju iz usta samih članova istražne komisije. Bile su preduzete mere da se deluje na maštu uhapšenih i da se unese nemir u njihovu dušu dražeći ih čas strahom od mučenja, čas lažnim nadama, kojima je bio jedini cilj da izazovu priznanje. Noću, vrata kazamata otvarala su se naglo; nekakav veo bio bi bačen na glavu sužnja; kroz hodnike i preko mostića u tamnici odvođen je u sudsku dvoranu koja je bila blistavo osvetljena. Tada bi mu skinuli veo sa očiju, a članovi komisije postavljali su mu pitanja od kojih je zavisio njegov živog ili njegova smrt; nedajući mu vremena za razmišljanje, oni su zahtevali od njega tačne i brze odgovore. U ime cara obećavali su mu pomilovanje u slučaju iskrenog priznanja; nije se slušalo nikakvo opravdanje; izmišljani su potpuno neverovatni iskazi koje su tobož davali njegovi drugovi i odbijalo se ponekad suočenje sa njima. Onaj koji, bilo iz neznanja bilo iz straha da ne upropasti nevine ljude nekom neopreznom rečju, ne bi dao odgovore koji su se od njega očekivali, bio bi premešten u neki vlažan i mračan kazamat; njemu su davali samo suv hleb i vodu, a na ruke i noge stavljani su mu teški lanci”.

Ovakvim sredstvima i načinima postizavani su očekivani rezultati. Mali je broj onih koji su pred sudijama određenim da ih ispituju ostajali rezervisani i ćutljivi. Većina okrivljenih, i ako ne odmah u početku, a ono bar vrlo brzo, davali su iskrene i podrobne iskaze. Treba zabeležiti da mnogi od njih čine to svesno, jedni za to što veruju u velikodušnost svojih sudija, a drugi zato što, znajući da im nema spasa, hteli bi da bar predoče državnoj vlasti kobne posledice njene politike, u želji da na taj način učine jednu poslednju uslugu svojoj otadžbini. Zahvaljujući iskazima okrivljenih i dokumentima nađenim kod njih, istraga koja je trajala više meseca i koja je naposletku poslala pred sud 120 članova tajnih udruženja, obavestila je vrlo tačno vladu o radu revolucionarnih udruženja stvorenih za vreme Aleksandra I i o planovima koje su ona pripremala. Ali je ta istraga pružila novom vladaru i druga otkrića, otkrivajući mu nedostatke ruske politike i veliko nezadovoljstvo koje su zloupotrebe izazvale u društvu. Iz usta tih ljudi, koje je sudbina načinila njegovim protivnicima, on čuje po prvi put neposrednu i iskrenu optužbu protivu grešaka i nepravilnosti koje su činjene za vreme prethodnog režima. To je na njega učinilo dubok utisak. Po njegovom naređenju sekretar istražne komisije pripremio je jednu zbirku svih iskaza koje su dali članovi trajnih udruženja o nedostacima ruskog političkog režima. Iz toga svog spisa, taj činovnik stekao je ubeđenje da je jedna duboka reforma potrebna. „Neophodno je potrebno”, piše on, praveći bilans svoga rada, „dati jasne i pozitivne zakone, uspostaviti pravdu, zavodeći ubrzan sudski postupak, poboljšati duhovno obrazovanje sveštenstva, dati potporu posrnulom plemstvu, upropašćenom pozajmljivanjem od kreditnih ustanova, vaskrsnuti trgovinu i industriju dajući im nepromenljive statute, upućivati vaspitanje omladine u skladu sa društvenim položajem svakog pojedinca, poboljšati položaj zemljoradnika, ukinuti ponižavajuću prodaju ljudskih bića, vaskrsnuti mornaricu hrabreći one koji osećaju naklonost ka mornarskom pozivu, jednom rečju ispraviti bezbrojne nedostatke i zloupotrebe”.

I ako su ideje članova tajnih udruženja donekle privukle carevu pažnju, — sastavljač zbirke njihovih iskaza tvrdio je kasnije da je car često proučavao njegov spis, — ipak oni nisu ništa izmenili njegove namere prema njima lično. Njegova savest im je već unapred izrekla presudu: „Strašno je to reći”, piše on Konstantinu odmah posle decembarskih događaja, „ali je potrebno dati strog primer, a kako su u ovom slučaju u pitanju ubice, oni se nikad ne mogu dovoljno strogo osuditi.” — „Nema milosti za njih”, izjavljuje on u drugom jednom pismu svome bratu, saopštavajući mu svoje duševno stanje. Zato, kada je predavao okrivljene sudu, stavio je na znanje sudijama, bez ikakve dvosmislenosti, u kom smislu treba oni da donesu svoju presudu. U ostalom vrhovni krivični sud, specijalno stvoren da sudi zaverenicima, ni malo ne zaslužuje da se nazove sudom. Čak je i njegov sastav nenormalan: njega sačinjavaju članovi Carevinskog Veća, senatori, tri pretstavnika Svetog Sinoda i trinaest lica koja je car naročito odredio. Njegov postupak pri radu izgleda još izuzetniji: ne samo da on ne vrši prethodnu istragu i ne vrši ispitivanje, već se pred njim ne čuje nikakva advokatska odbrana. On uzima na znanje samo zabeleške istražne komisije u kojima se nabrajaju krivice svakog okrivljenog, i prema važnosti krivice raspoređuje okrivljene u razne kategorije. Optuženi se pred njim pojavljuju samo jedanput, i to onda kad treba da čuju svoju presudu. U stvari, to suđenje je samo jedna obična komedija, koja rđavo prikriva carevu volju. Sud je namerno pooštrio kazne, da bi omogućio Nikoli da pokaže svoju „velikodušnost”. Za petoricu okrivljenih, Pestela, Riljejeva, Kahovskog, Muravjeva-Apostola i M. Bestuževa-Rjumina, koji su stvaljeni „van kategorije” i osuđeni da budu rasčerečeni, ta kazna pretvorena je u kaznu vešanja; za trideset jednog optuženog koji su stavljeni u prvu kategoriju i osuđeni da budu streljani, ta kazna pretvorena je u robiju bilo doživotnu, bilo od 15—20 godina. Ostali osuđeni dobili su isto tako ublažene kazne, ali ipak nisu izbegli u većini slučajeva progonstvu u Sibir ili zatočenje u neku tvrđavu. Samo nekolicina od njih, manje kompromitovani u zaveri, vraćeni su u vojsku kao prosti vojnici bez prava na unapređivanje.

Nikola neće zaboraviti one koje on ironično naziva svojim „prijateljima” dekabristima. Proglas koji je on objavio prilikom svog krunisanja 13/25. jula 1826 godine, direktno pravi aluziju na njihove planove i snažno ih ocrnjuje: „neće se pomoću smelih i uvek razornih snova, već pomoću božanske Volje postepeno usavršiti ustanove otadžbine,popuniti praznine i izlečiti nedostatci. Ako se oni saobraze ovom redu postepenog usavršavanja, onda će svaka skromna želja za poboljšanjem i svaki plan za ojačanje zakona koji bude došao do nas zakonitim putem koji je otvoren svima, biti uvek prihvaćeni od nas sa blagonaklonošću; jer mi nemamo i ne možemo imati drugu želju sem da vidimo Našu otadžbinu kako dostiže vrhunac sreće i slave koju joj je Proviđenje dodelilo”. Celoga svog života brinuće se on o njima; kao sitničarski i strog tamničar, on će za njih i njihove porodice ustanoviti jedan od najstrožijih načina života i nadgledaće njegovu primenu, ne dopuštajući, sem u veoma retkim slučajevima, ni najmanje ublaženje.

Saradnici Nikole I. — Od samog početka svoje vladavine Nikola se trudi da usavrši državnu upravu, bilo menjajući neposredne svoje saradnike, bilo preuređujući razne delove državne uprave.

Ubrzo po svom stupanju na presto rastaje se on od izvesnih saradnika svoga prethodnika, i to upravo od onih čija su imena bila vezana za doba najcrnje reakcije Aleksandrove vladavine. Arakčejev, koji je i sam izrazio želju da se odrekne javnog rada, smenjen je sa položaja izvestioca u Odboru ministara, a zatim sa položaja šefa vojnih naseobina. Staratelj Kazanjskog univerziteta Magnicki, koji se pročuo svojom borbom protivu nauke i profesora i svojim pokušajem da studentima nametne manastirski način života, takođe je smenjen; no kako on ipak i dalje pokušava da se meša u univerzitetske poslove, uhapšen je i izgnan u Reval. Staratelj Petrogradskog univerziteta Runić, koji je išao tragom Magnickoga, doživeo je istu sudbinu. Najzad, arhimandrit Fotijus, koji je bio jedan od stubova reakcija i koji je donekle imao uticaja i na samog Aleksandra I, dobio je naređenje da se više ne udaljava iz svog manastira.

Pošto su najaktivniji pretstavnici reakcije bili uklonjeni, Nikola je ostavio na njihovim položajima skoro sve velikodostojnike koje je postavio njegov brat. Ali su oni sad, više nego ikad ranije, prosti izvršioci careve volje. Jedino dvojica od njih, Speranski i Kankrin, igraju važnu ulogu.

Speranski je i dalje najugledniji i najobrazovaniji državnik Rusije. Ali, iako je sačuvao neokrnjenu i svoju inteligenciju i svoju radnu sposobnost, on više nije onaj smeli reformator koji je u početku Aleksandrove vladavine pomišljao da iz temelja preuredi i državu i ruski društveni život. Teško iskušenje kroz koje je prošao rashladilo je njegov reformatorski polet i, ne menjajući temeljno njegova shvatanja, načinilo ga veoma velikim oportunistom. Međutim, njegova prošlost i njegov glas opasnog novotara i dalje su bacali senku na njega, te Nikola oseća prema njemu izvesno podozrenje, koje se pojačalo kada je saznao da su ga zaverenici bili naznačili za člana privremene vlade koju su nameravali da obrazuju. Pa ipak, i možda baš iz tog razloga, on je naimenovan za člana suda koji je imao da sudi dekabristima. Kakva duboka i svirepa ironija! Najslobodoumniji čovek iz prvih dana vladavine Aleksandra I pozvan je da osuđuje na smrt i robiju one koji su pri kraju te vladavine postali najaktivniji i najdosledniji pretstavnici liberalizma, ljude koji su bili njegovi duhovni roditelji i koji su se oslanjali na naklonost koju je on pokazivao prema izvesnim njihovim idejama. Speranski je prihvatio taj zadatak i tačno ga izvršio. Zahvaljujući tome uveden je u krug carevih saradnika. Ali, iako je Nikola umeo da ceni njegove velike radne sposobnosti, ipak mu nikad nije ukazivao veliko poverenje i znatno je ograničio njegovo polje rada.

Međutim, ministar finansija Kankrin koji je bio istinski i iskreni konzervativac, više se sviđao caru. Imajući solidna finansiska znanja i tačne ideje koje uporno primenjuje, nametnuo se on svojim smislom za poslove i svojom nepokolebljivom čvrstinom. Događa se često da se car, naročito usled nepoznavanja državnih poslova, pokaže smeliji nego njegov oprezni ministar finansija koji vodi politiku stroge štednje, te se protivi svakom neproduktivnom izdatku i svakom opasnom eksperimentisanju; ali je on u većini slučajeva primoran da popusti. Za vreme od sedamnaest godina zajedničkog rada sa Kankrinom, car će naučiti veštinu rukovanja državnim finansijama. Isto tako će Kankrin održati i razviti u njemu naklonost ka tehničkim znanjima, što će potpomoći zavođenju srednje i više tehničke nastave, „produženje Petrovog rada”, kao što će prilično gordo govoriti Nikola.

Ostali saradnici koje je car izabrao nisu dotada igrali neku prvorednu ulogu. Tu je najpre general Benkendorf, sa kojim se upoznao dok je služio u gardi. Još za Aleksandrove vladavine Benkendorf je pokušavao da se istakne pomoću policiskih usluga ko je šta činio; on je caru podneo godine 1821 jedan izveštaj o tajnim udruženjima. On od toga nije izvukao nikakve koristi, ali je posle stupanja na presto Nikole, čiju je naklonost umeo da pridobije, uzeo aktivnog učešća u istrazi povodom rada tajnih udruženja i postao je uskoro carev saradnik u policiskim poslovima. Bez ozbiljnog obrazovanja i bezobziran, „grub i drzak” — kako kaže jedan njegov savremenik — prema potčinjenima i svima koji zavise od njega, on je dovoljno slavoljubiv da se čvrsto drži svoga položaja, ali odveć len da se predano bavi poslovima koji su mu povereni. On se veoma malo stara o interesima i potrebama carevine, ali svim sredstvima ističe svoju slepu odanost carevoj ličnosti. On na taj način uspeva da sve do svoje smrti 1844 godine ostane Nikolin poverljiv čovek. Njegovo baltičko poreklo je još jedno njegovo preimućstvo u očima njegovoga gospodara: „Ruski plemići služe državi, a nama služe nemački plemići”, izjavljuje rado car, podvlačeći na taj način vrstu „službe” koja njemu najviše godi.

Isto tako je istraga o radu tajnih udruženja zbližila Nikolu sa načelnikom generalštaba, generalom Dibićem, koji je prvi obavestio Aleksandra I o tome da postoji Južno udruženje i kasnije učestvovao u hapšenju njegovih članova. Nikola je imao puno poverenja u vojnički talenat ovoga generala, iako je taj talenat bio u stvari sasvim običan; on je visoko cenio njegove sposobnosti pa čak i njegove državničke osobine, te je od njega načinio jednog od svojih najprisnijih savetnika.

Tako isto pokazao je punu svoju naklonost prema generalu Paskijeviču. Car je nekada služio pod njegovom komandom i sačuvao najlepšu uspomenu na „čika-komandanta”, kako je voleo da zove svoga nekadašnjeg starešinu. Osim toga, on čvrsto veruje u njegove vojničke sposobnosti. Poverio mu je položaj glavnog komandanta na Kavkazu, gde je zamenio generala Jermolova koji je stekao lep glas za vreme prethodne vladavine, no čija je nezavisnost u pogledu karaktera i ideja pobudila u caru nepoverenje. Paskijevič će ostati do kraja Nikoline vladavine jedan od glavnih starešina ruske vojske. Međutim, on nema mnogo vojničkog dara i neće umeti da održi vojsku na visini svoga doba. Kao i Dibić, on se brine manje o izvežbanosti trupa, a više o njihovom spoljašnjem držanju, i trudi se da ih navikne na slepu poslušnost prema pretpostavljenima pomoću najsvirepije discipline. Ali Nikola upravo te osobine najviše i ceni, on koji ne trpi mnogo nezavisne karaktere ili jake ličnosti i koji će rado zadržati u drugom redu najbolje vojne starešine iz vremena Aleksandra I.

Ipak će jedan od ovih, general Kiseljev, šef štaba druge armije koja se tada nalazila u južnoj Rusiji, naposletku silom osvojiti njegovo uvaženje. Kao obrazovan čovek i sa humanitarnim težnjama, Kiseljev se naročito interesuje za položaj seljaka i veruje u potrebu da se poboljša njihova sudbina. On je čak podneo Aleksandru I jednu podrobnu raspravu o tome pitanju. Zato Nikola, znajući da je on imao izvesnih prijateljskih veza sa nekojim članovima tajnih udruženja, pokazuje isprva nepoverenje prema njemu. Ali potpuna generalova ispravnost i sve prisniji odnosi koji se stvaraju među njima ubrzo ga ubeđuju da Kiseljev nije nikada delio mišljenja tajnih udruženja i da je ostao veran i poslušan službenik. Od tog trenutka poklanja mu car sve svoje poverenje. Posle rusko-turskog rata 1828—1829 godine njemu će poveriti upravu nad dunavskim kneževinama, koje su privremeno bile zauzele ruske trupe.

Preobražaj centralnih ustanova. — Pored toga što je izvršio promene u višem osoblju državne uprave, Nikola I je ponekad preinačavao dosta korenito i centralnu administraciju.

Iako Odbor ministara i dalje upravlja raznim granama državne administracije, on je još više nego u vreme Aleksandra I samo neka vrsta privatnog krunskog Saveta, i njegova nadležnost je isto toliko obimna koliko i neodređena. U njega je ušao još jedan ministar. Proglasom koji je obnarodovan na dan njegovoga krunisanja 22 jula/3 avgusta 1826 godine, Nikola je okupio pod jednu jedinu upravu razne dvorske ustanove i stvorio na taj način Ministarstvo dvora.

Njegovo nepoverenje prema centralnim administracijama i njegova želja da od njih oduzme vođenje važnih poslova da bi ih podvrgao svojoj ličnoj kontroli navodi ga da zavede jednu važniju novinu, a to je proširenje ustanove poznate pod imenom lična kancelarija Njegovog Veličanstva.

Na dan 24 aprila/5 maja 1826 godine stvorio je car drugi otsek ove kancelarije, kome je stavio u dužnost da se, umesto Komisije za zakone, stara o svemu što se tiče prikupljanja ruskih zakona i rešavanja zakonodavnih pitanja. Iako je na čelo toga otseka stavio stvarno Speranskog, ipak je formalno dao upravu nad njom nekadašnjem pretsedniku Komisije za zakone Balugjanskom, koji treba da „odgovara” za Speranskog i da ga sprečava da se „ne odaje nestašlucima sličnim onima iz 1810 g.”

Tri meseca posle toga Nikola stvara jedan poseban i nezavisan žandarmeriski korpus, kao i treći otsek Lične kancelarije. Na čelu obeju ovih ustanova nalazi se Benkendorf, koji pored ovoga vrši i dužnost komandanta carevog glavnog štaba.

Žandarmeriski korpus dobiva veoma opširna uputstva. Žandarmi imaju dužnost da otkrivaju i sprečavaju sve zloupotrebe, da štite privatna lica od proganjanja ili globljenja od strane činovnika, da ukazuju vladi na „skromne i verne službenike” dostojne da budu nagrađeni; oni treba osim toga da zadobiju poverenje svih društvenih redova i da im uliju ubeđenje da njihovim posredovanjem „glas svakoga građanina može da dopre do prestola”; oni su, najzad, pozvani da „usađuju u zabludele duše želju za dobrom i da ih vraćaju na pravi put”. Ustvari, oni će igrati jednu tačno određenu ulogu, ulogu političke policije koja ima da pruža pomoć tajnoj policiji. Treći otsek Lične kancelarije, koji upotrebljava žandarme kao agente, uzeo je sve poslove „vrhovne” ili političke policije. Njegov zadatak je veoma obiman. On istražuje političke krivce i motri na njih za vreme dok su u zatvoru ili u progonstvu. On prikuplja obaveštenja o verskim sektama, strancima, falsifikatorima novca, sopstvenicima sumnjivih lokala, kriumčarima, o svim važnijim nedopuštenim radnjama i svakoj podozrivoj ličnosti. On treba da sprečava izbijanje pobuna među mužicima i ima pravo da vrši istragu o svakom delu neposlušnosti i da ga sprečava. On upravlja cenzurom, meša se ponekad direktno u književne poslove i može da preduzima protivu pisaca mere prema svom nahođenju. Najzad, on vodi nadzor nad centralnim i pokrajinskim upravama, kao i nad pojedincima koji su iz bilo kojih razloga privukli pažnju vlasti. On prikuplja obaveštenja posredstvom žandarmerije, koja je raspoređena po svojim teritorijalnim područjima, ili pomoću tajnih agenata, pa ih posle toga dostavlja caru. Posle zakonodavstva, Nikola potčinjava svojoj ličnoj kontroli i život cele zemlje. Treći otsek Lične kancelarije omogućuje mu da nadgleda političko i moralno duševno stanje stanovništva, kao i delatnost pojedinih grana državne uprave. Zato prati on njegov rad veoma brižljivo, čita pažljivo njegove izveštaje i posvećuje mnogo vremena ispitivanju krivica i problema koji spadaju u delokrug toga otseka. Većina krivica rešava se administrativnim putem, a kazne često određuje sam car. U najvećem broju slučajeva kazne su izvanredno stroge: prinudno upućivanje u vojsku, zatvaranje u neku tvrđavu, progonstvo sa robijom u udaljene pokrajine carstva, a ponekad čak da bi se „izlečilo duševno stanje” krivaca, zatvaranje u ludnicu. Car nadgleda ne samo državne poslove, već i porodični i privatni život svojih podanika; on se meša u sukobe između roditelja i dece, kažnjava rasipnike, razvratnike, itd. On se trudi da na taj način uspostavi „istinski moral” među svojim podanicima.

Stvarajući ove nove ustanove, on zamišlja da će moći upoznati neposredno život svoga carstva i potčiniti ga svome ličnom nadzoru i svojim izričitim zapovestima, nadgledajući u isti mah i svoje činovnike. Ustvari, ne samo da on neće izbeći birokratiju, već će postati zavisan od nje više nego ikad. Umesto da se približi životu svojih podanika, on će se još više udaljiti od njega. Ukoliko nove ustanove budu dobijale veću važnost one će između njega i njegovih podanika dizati zid utoliko neprelazniji, što će biti nemogućno kritikovati ih otvoreno a da se pri tom ne dovede u vezu, u tome ličnom i patrijarhalnom režimu, sama careva ličnost.

Odbor od 6/18 decembra i planovi za reforme. — U početku svoje vladavine Nikola izgleda da priznaje potrebu i mogućnost da se izvrše još obimnije reforme. 6/18 decembra 1926 godine stvoren je jedan odbor sastavljen od nekoliko poverljivih ljudi sa zadatkom da pregleda dokumente nađene u radnom kabinetu Aleksandra I i da prouči „sadašnju administraciju carevine”. Njegov izveštaj caru treba najpre da izloži „šta se nameravalo da se učini” u toj oblasti za Aleksandrove vladavine, „šta je učinjeno” i „šta još ostaje da se učini”; zatim, šta je po njegovom mišljenju „zadovoljavajuće u sadašnjem režimu”, a „šta ne treba zadržati”, najzad „čime se mogu zameniti ustanove u metodi koje treba ukinuti”. Drukčije rečeno, on ima zadatak da ocrta plan potrebnih reforama.

Pod nazivom „Odbor od 6/18 decembra” organizovan je on u najvećoj tajnosti. Njegov rad mora da ostane nepoznat svima, čak i najvišim činovnicima carstva. To je stoga što car želi da izrada programa reforama ostane tajna. Članovi Odbora, uostalom, slažu se sa njegovim nazorima i boje se više nego on od izdavanja tajni. I u pogledu osnovne sadržine pitanja koja treba pretresati pokazuju se oni isto tako obazrivi. Njihov rad, koji se produžuje do 1832 godine, stalno rukovodi misao da treba „ne da se potpuno preobrazi postojeći režim, već da se on usavrši pomoću izvesnih delimičnih izmena i poboljšanja”. Ustvari, on se ograničava na proučavanje tih „delimičnih izmena”, ne pokazujući pri tom ni veliku energiju ni osobitu širinu pogleda. Nasuprot tome, svaki odlučan predlog izaziva njegove primedbe. I njegovi članovi, i car, koji upravlja njegovim radom, trude se da uzajamno umere svoj polet i da uzajamno potstaknu svoju reakcionarnu revnost.

Posle proučavanja centralnih ustanova, Odbor je istakao dosta njihovih bitnih nedostataka: zamršenost u raspodeli administrativnih nadležnosti, što usporava svršavanje poslova i ide na ruku zloupotrebama, koje ostaju nekažnjene, kao i rđav izbor visokih državnih činovnika. Ali, kada treba lečiti to zlo, Odbor se ograničava na to da predloži samo palijativne mere ili čak i izmene zakona koje ponekad dovode u zabunu i samoga cara.

Njegova plašljivost ispoljava se jasno kada se raspravlja o organizaciji Senata. Pošto je stvorio plan da ga podeli na dva odvojena tela, Sudski Senat i Upravni Senat, i da ukine Odbor ministara, čija je nadležnost isto toliko obimna koliko i neodređena, on se izjašnjava za stvaranje, pored senatora, jednog posebnog Saveta Ministara, ne uviđajući da bi „jedan takav Savet”, kao što primećuje car, „mogao postepeno i neosetno da prisvoji položaj koji bi odgovarao položaju sadašnjeg Odbora ministara, koji je postepeno prigrabio svakovrsne državne poslove”. Pošto je kritikovao rđav način biranja za Senat i pripisao to činjenici da je obavezno imati položaj privatnog savetnika ili „sadašnjeg privatnog savetnika” da bi neko mogao biti naimenovan za senatora, on pomišlja najpre da jedan deo Senata biraju plemići, a zatim se ograničava na to da predloži da se dopusti naimenovanje i činovnika koji imaju položaj „sadašnjeg državnog savetnika”, te mu car može sa razlogom primetiti „da nije izvesno da će se među tim savetnicima naći ljudi koji bi imali neko veće iskustvo u građanskim poslovima”, i da on ne može očekivati „srećne rezultate” od toga predloga. Pošto se složio sa mišljenjem da je sudijska stalnost „kamen temeljac sudske nezavisnosti, koja se tako opravdano ceni u prosvećenim državama Evrope”, i da je samo to načelo „u svojoj bitnosti neosporno i nepobitno”, on odmah žurno primećuje da „se izvesne sudije najviših sudova” uzdržavaju od pravljenja zloupotreba samo „iz straha od opravdanog carevoga gneva”, koji može da ih kazni ne pribegavajući sudskom postupku, te prema tome „jedna dobronamerna vlada ne treba da se lišava jednog sredstva da obuzda ljude koji ne bi sa potpunom čvrstinom poštovali pravila časti”, pod uslovom da sa najvećom opreznošću pribegava penzionisanju bez suđenja. I tako on najzad pobija ono što je „nepobitno” i odbija ovoga puta u saglasnosti sa carem, da primeni Senat načelo sudijske stalnosti.

On pokazuje istu plašljivost prilikom raspravljanja o reformi pokrajinske uprave, koju bi hteo da uskladi, obezbeđujući pravilniju raspodelu raznih administrativnih i sudskih nadležnosti, i da je potčini boljoj kontroli. Ova kontrola, onako kako je Odbor zamišlja, ne treba da bude ni „despotska ni lična”, kao što je kontrola general-gubernatora ,niti pak slaba i skromna, kao što je kontrola državnog tužioca, već zajednička, stalna, zasnovana na čvrstim propisima; ona treba da raspolaže uspešnim sredstvima ne samo da ukaže na prestupe i zloupotrebe već i da ih sprečava, da ubija zlo u korenu, da nametne činovnicima najstrožu disciplinu i da izdaje krivce sudu. Da bi se ona mogla vršiti, on predlaže da se u gubernijama i okruzima stvore dva niza opštih skupština u kojima bi bile okupljene odgovarajuće administrativne i sudske službe i kojima bi pretsedavali bilo činovnici određeni od države, bilo maršali plemstvva. No i ovo je samo jedna palijativna mera, pošto bi to ustvari imalo za posledicu da se činovnicima, koji su povezani zajedničkim interesima, ostavi da sami sebe kontrolišu. Car tu meru, osim toga smatra za neizvodljivu: gde će se naći, primećuje on, skoro pet stotina lica sposobnih da pretsedavaju tim skupštinama? Maršali plemstva su zauzeti svojim dužnostima, a osim toga mogu pasti u iskušenje da brane interese svoje kaste; s druge strane, „da li se može pokloniti poverenje gubernatorima” da oni određuju pretsednike? Naposletku, ovo dvostruko nepoverenje prema delegatima plemstva i pretstavnicima vlade dovodi do odluke da pokrajinska skupština plemstva i gubernator treba da posebno predlože izvestan broj kandidata, ali da će konačni izbor pripadati centralnim vlastima.

Na carevu inicijativu, koji ga je povodom jednog beznačajnog spora pozvao da prouči načine kako da se smanji broj posluge kod spahija i da se zabrani prodaja mužika bez zemlje, Odbor se pozabavio i pitanjem socijalnog uređenja. I ovde se jasno vidi njegov nedostatak liberalizma. Iako priznaje da je „za većinu obrazovanih i duhovno zdravih ljudi jasno da je ne samo korisno, već čak i potrebno učiniti kraj svemu što liči na trgovanje robovima, koje je isto toliko ponižavajuće koliko i protivno prirodi, i da se treba truditi da se istovremeno poboljša sudbina ruskih mužika”, ipak njegov pretsednik, grof Kočubej, primećuje „da bi drugi jedan stalež, na nesreću veoma brojan, neobrazovanih zemljoposednika gruba ponašanja, smatrao meru na koju je ukazao vladar kao ograničenje prava vlasništva”. Ma da se slaže „da takve predrasude ne bi trebalo da sprečavaju čvrstu i mudru akciju vlade, akciju koja je u saglasnosti sa dobrom cele zemlje”, on ipak smatra da je „uvek poželjno preduhitriti negodovanje i komešanje ljudi razdraženih strahom ili nezadovoljstvom”. Zato on zaključuje da ne treba objavljivati zabranu prodavanja mužika bez zemlje a da se u isto vreme ne obnaroduju odluke povoljne i za druge društvene staleže, te da se dokaže „da vlada pokazuje podjednaku brigu i pažnju prema svima svojim podanicima, bez izuzetka i bez pristrasnosti”. Odbor potpuno usvaja ovo mišljenje i podvlači potrebu da se pokaže najveća opreznost prilikom proučavanja pitanja mužika. „Svakome je poznato”, napominje on, „koliko je teško menjati propise koji su nezgodni ali koje je samo vreme ozakonilo, kada ti propisi određuju dužnosti i tako reći regulišu čitav građanski život najmnogobrojnijeg dela stanovništva. Ta teškoća, koja ponekad primorava i najmudrije vlade da odlože usavršavanje zakona čije nedostatke i one same priznaju, naročito je velika u Rusiji, gde mužici privatnih zemljoradnika i Krune pretstavljaju ne samo većinu, već skoro celokupno stanovništvo carstva; ovaj stalež je toliko neobrazovan, da ne postoji nada da mu se može brzo uliti shvatanje jedne nove dužnosti, pa ma kakva ona bila. Mnoga iskustva, od kojih nekoja nesrećna, dokazala su sa kolikim nestrpljenjem naši mužici očekuju svoje oslobođenje, iako ni sami ne znaju tačno u čemu ono treba da se sastoji ... Od mužika se mogu očekivati i nove zablude, ako se obnaroduje neki nov ukaz ili neki nov statut koji bi se ticao isključivo prava mužika i njihovih odnosa prema njihovim gospodarima; u takvom slučaju mužici bi mogli uobraziti da se vlada interesuje jedino za njihovu sudbinu.” Zato Odbor odlučuje, sa carevim pristankom, da se izradi ne jedan predlog ukaza isključivo za mužike, već jedan opšti zakon o „društvenim redovima” koji bi sadržao „odredbe povoljne” i za ostale staleže.

Ustvari, kad spominje „ostale staleže”, Odbor misli samo na plemstvo. On je potpuno saglasan sa svojim pretsednikom koji je još u samom početku diskusije izjavio da bi ublaženje mužičkog položaja trebalo da bude naknađeno dodeljivanjem novih povlastica plemićima, a naročito ograničavanjem dodeljivanja plemićskih titula. Kao i njegov pretsednik, odbor smatra da bi ove naknade „bile primljene kao dobročinstvo od strane staroga plemstva, da bi povećale njegovu revnost prema vladaocu kome ono služi i da bi učvrstilo uzajamne veze koje ga vežu za presto”. Istina, predlog „zakona o društvenim redovima” bavi se i pravima sveštenstva i srednjeg staleža; ali, ne samo da ni jednima ni drugima ne dodeljuje nova prava, već im smanjuje stara, otežavajući im pristup u plemićske redove. Nasuprot tome, pored toga što se trudi da poveća društveni ugled plemstva zatvarajući pristup u njega ljudima običnoga porekla, on hoće da mu dodeli još jednu novu povlasticu ustanovljavanjem nedeljivih naslednih dobara.

Što se tiče mužika, on smatra za dovoljno da im dodeli ograničenje broja posluge u spahijskom domu i da zabrani prodavanje mužika bez zemlje. Pa i ovu poslednju odluku smatra on za opasnu, toliko je ubeđen u potrebu da se u ovom pitanju seljačkoga ropstva „postupa sa najvećom opreznošću i najvećom obazrivošću”; zbog toga on smatra da je „možda potrebno otstraniti varljiva tumačenja i pogrešne pretpostavke o budućim odnosima između mužika i spahija, naglašujući koliko je spahijsko pravo na zemlju sveto i neprikosnoveno”, da treba potsetiti na to pravo „sa izvesnom opreznošću i odlučnim ali kratkim izrazima, spomenuti ga za ugled kao jedno pravo koje se ne može dovoditi u sumnju”, i da je, najzad, iz istih razloga korisno spomenuti prava koje režim seljačkog ropstva daje spahijama nad mužicima.”

Odbor od 6/18 decembra 1826 godine zasedava punih šest godina i stvara čitave gomile ispisane hartije ne postižući nikakav pozitivan rezultat. Iako će se nekoje od njegovih ideja naći kasnije u zakonodavnim spisima Nikole I, ipak njegovi planovi, koji međutim predviđaju samo beznačajne reforme, neće biti ostvareni. Ukratko, njegove diskusije naposletku samo stvaraju oko cara izvesnu atmosferu konzervatizma koju održavaju pretstavnici visoke birokratije i plemići-spahije i koja će, zajedno sa poljskim ustankom, doprineti da se pojača reakcionarno raspoloženje sa kojim se Nikola popeo na presto.

Ustanak u Poljskoj i ukidanje poljskog ustava. — Nikola I nasledio je u isti mah i rusku carevinu i poljsku kraljevinu. Ali, iako je on u Rusiji samodržni monarh, u Poljskoj je samo ustavni vladalac. S obzirom na njegova shvatanja i njegovu narav, on mora sebe da prisiljava da bi mogao da ispuni svoje ustavne dužnosti. Na navaljivanje svoga brata Konstantina i poljskih ministara, on pristaje da se kruniše u Varšavi i zadovoljava se tim što uprošćuje kolikogod je mogućno svečanost krunisanja, pošto ju je prethodno hteo sasvim da ukine kao nepotrebnu. Isto tako on naposletku usvaja Konstantinovo gledište u sućenju poljskim zaverenicima. Naročita komisija od pet Rusa i pet Poljaka, obrazovana u Varšavi da vodi istragu povodom rovarenja jednog poljskog tajnog udruženja koje je bilo u vezi sa nekolicinom ruskih zaverenika, optužila je osam lica okrivljenih za zločin protivu bezbednosti države. Da bi im se sudilo, Nikola hoće da stvori jedan naročiti sud u Varšavi, kao što je učinio u Petrogradu. Konstantin mu predočava da on ne može postupati u jednoj ustavnoj kraljevini a da se ne isloži opasnosti da otuđi od sebe poljsku javnost i strano javno mišljenje, i da je pravilnije da se to suđenje poveri sudu Dijete. Nikola na to pristaje, računajući uostalom pouzdano, kao i njegov brat, da će presuda biti nemilosrdna. Međutim, taj sud odbacuje u celini zaključke istražne komisije, uzima na sebe da sam izvrši novu istragu, oslobađa trojicu okrivljenih, a protivu ostalih zadržava samo optužbu da nisu otkrili vlastima postojanje „jedne ruske zločinačke organizacije” i osuđuje ih samo na kratak zatvor — toliko kratak da su ga oni izdržali još u istražnom zatvoru. Kada je saznao za tu odluku, Nikola je izjavio: „Oni su spasli krivce, ali su upropastili zemlju”. Njegovo gnušanje je toliko, da on poziva ministarski savet poljske kraljevine da odgovara na ovo pitanje: „Treba li smatrati odluku suda Dijete kao posledicu pogrešnog shvatanja zločina protivu bezbednosti države, ili kao da se u njoj krije želja da se ide na ruku samim zločinim namerama?” Kada mu je ministarski savet, posle dugog raspravljanja, odgovorio da je takva presuda posledica nepotpunosti u poljskom krivičnom postupku, on se odlučuje da potvrdi presudu; ali, proteklo je devet meseci otkako je ona izrečena, a za sve to vreme optuženi su ostali u tamnici; dvojica od njih su se ubili, a druga dvojica su umrla od bolesti.

Iako Nikola poštuje poljski Ustav više nego Aleksandar, ipak je gnev poljskoga društva na Rusiju toliko jak i želja da se Poljskoj vrate granice koje je imala pre 1772 godine toliko snažna kod mnogih Poljaka, da je ustanak neizbežan.

Sistematska priprema ustanka počinje godine 1826, kada su učenici Zastavničke škole u Varšavi obrazovali tajno udruženje zvano Savez zastavnika. Vrlo brzo su mnogi oficiri, građani, javni radnici i poslanici Dijete pristupili toj organizaciji, koja je nameravala da pripremi ustanak uz pripomoć poljske vojske. Francuska revolucija iz 1830 godine, pojačavajući uzrujanost duhova, dala je nov i moćan potsrek tome pokretu. Kada se raširio glas da će se možda poslati poljske trupe protivu Francuske, Savez zastavnika rešio je da stupi u dejstvo.

Na dan 17/29 novembra 1830 godine jedna grupa zastavnika zauzela je dvorac Belvedere, u kome je stanovao potkralj Konstantin. On je uspeo da umakne iz Varšave, pošto je najpre prikupio ruske trupe i jedan deo poljskih trupa. Napad na Belvedere izazvao je pobunu cele varoši. Dolazi do krvavih sukoba između poljskih i ruskih vojnika. Ustanici vrše pokolj ne samo nad ruskim vojnicima i oficirima koje je ta pobuna iznenadila, već i nad poljskim oficirima i generalima koji su bili poznati zbog svoje odanosti Konstantinu. Oni su zauzeli vojno slagalište i naoružali jedan deo stanovništva koje im se pridružilo. Snage kojima oni raspolažu još nisu velike, dok se Konstantin nalazi na čelu jedne relativno velike vojske. Ali sam ustanak načinio je takav utisak na potkralja, da se on odrekao svakog otpora. On ostaje nekoliko dana pred Varšavom, pa pošto je raspustio poljske trupe koje je bio prikupio, povlači se sa ostatkom svoje vojske ka ruskoj granici. Njegovo držanje doprinelo je da glavnina poljske vojske pređe brzo na stranu pobunjenika.

Ministarski savet ili „Administrativni savet” preuzeo je vlast koju je Konstantin ispustio iz ruku, ali se on potpuno obnavlja uklanjajući dotadanje ministre i uzimajući ljude veoma popularne u Poljskoj, kao i poslanike Dijete. On je izabrao za diktatora generala Hlopickog. Taj diktator, koji je nekada učestvovao u Košćuškovom ustanku i bio Napoleonov general, uživa u svojoj zemlji glas genijalnog vođe. 6/18 decembra on saziva Dijetu, koja ga potvrđuje, na njegovom položaju diktatora.

Ni on, ni glavni članovi Administravivnog saveta, kao što su bili knez Radzivil, knez Čartoriski, pretsednik Senata, pretsednik Dijete, Ostrovski, nisu nikako mislili kada su uzimali vlast da konačno raskinu sa carem Nikolom. Njihova je namera bila da samo učvrste poljski Ustav. Hlopicki je smatrao da treba da saopšte članovima Dijete da on ostaje veran zakletvi koju je položio Nikoli kao ustavnom vladaru, da on samo želi da sačuva ustav kraljevine Poljske i da ne vidi nikakvu mogućnost da kraljevini pripoji Litvansku guberniju, kao ni gubernije na zapadu i jugu, koje su bile prisajedinjene ruskoj carevini. Zajedno sa Administrativnim savetom on je pohitao da stupi u pregovore sa carem da bi mu objasnio kako su događaji u Varšavi samo posledica dugotrajnih zloupotreba vlasti, i da ga uveri da poljski narod ne želi da raskine s njim već da samo traži „umerenu slobodu” i „strogo poštovanje Ustava.”

Nasuprot tome, većina Dijete, pridobijena za sasvim suprotne ideje, sastavlja „Proglas poljskog naroda” od 8/20 decembra: „Poljski narod izišao je iz stanja podjarmljenosti i zavisnosti u kojoj se nalazio, sa muškom rešenošću da više ne primi na sebe okove koje je raskinuo i da ne položi oružje predaka pre nego što bude stekao nezavisnost i vlast (to jedino jemstvo slobode), i pre nego što bude sebi obezbedio slobode na koje ima dvostruko prava da se poziva i kao na dragoceno nasleđe svojih predaka i kao na hitnu potrebu u sadašnjosti. On se neće odreći borbe pre nego što se bude sjedinio sa svojom braćom koja se nalaze pod jarmom petrogradskog dvora, pre nego što ih oslobodi i pre nego što im bude omogućio da i oni učestvuju u njegovim slobodama i njegovoj nezavisnosti.”

Za Nikolu je ustanak u Varšavi samo jedna lična uvreda, jedno izazivanje: zato on odlučno odbija da stupi u pregovore sa svojim buntovnim podanicima. Ako i pristaje da primi jednog od dvojice izaslanika Administrativnog saveta, on to čini smatrajući ga za nekadašnjeg ministra, a ne za izaslanika varšavske vlade, i on mu stavlja do znanja da će Poljaci dobiti oproštaj samo po cenu potpune i neposredne pokornosti. 20 decembra 1830/1 januara 1831 godine maršal Dibić ulazi u kraljevinu Poljsku sa jednom ruskom vojskom. Jednim proglasom on zahteva bezuslovno pokoravanje, poziva Poljake da polože oružje, da uspostave ukinute ustanove i vrate otpuštene činovnike. Hlopicki saziva Dijetu, izjavljuje joj da ne veruje u uspeh oružane borbe sa ruskim vladarem i odriče se svoga diktatorskog položaja. Ali ga Dijeta ne sluša, već odlučuje da nastavi rat. Ona postavlja kneza Radzivila, delom usled njegovih srodničkih veza sa pruskom kraljevskom porodicom, za glavnog komandanta vojske. Zatim proglašava da je Nikola svrgnut sa prestola Poljske zato što je pogazio poljski Ustav: „Poljski narod, čiji je pretstavnik Dijeta, proglašava svoju nezavisnost i svoje pravo da ponudi krunu onome koga bude smatrao dostojnim da je nosi i koji bude zajemčio naše slobode na pouzdan i svečan način.” Ona poverava izvršnu vlast jednoj privremenoj „narodnoj vladi” sastavljenoj od pet lica, kojoj pretsedava knez Čartoriski i koja ima da odredi odgovorne ministre, dok Dijeta zadržava sebi pravo kontrole i zakonodavnu vlast.

Tako otpočinje jedan rat čije trajanje niko ne može da predvidi. Ne nailazeći na ozbiljan otpor, Dibić dolazi do same Varšave. Blizu sela Grahova, na desnoj obali Visle, on naposletku nailazi na poljske snage kojima komanduje general Hlopicki. Iako su Poljaci pretrpeli krvav poraz i moraju da se povlače u najvećoj žurbi ka Varšavi, ipak i Rusi, takođe usled ozbiljnih gubitaka, odriču se da gone pobeđene i da zauzmu varoš; Dibić se takođe povlači. Od tog trenutka rat se odugovlači. Ustanak, šireći se na celu Poljsku, primorava ruskog glavnog zapovednika da podeli svoje snage. On zbog toga gubi svaku odlučnost; borba se produžuje ne donoseći pobedu ni jednoj ni drugoj zaraćenoj strani.

Ipak, u ishod te borbe ne može se sumnjati. Ostavljene same sebi, poljske trupe ne mogu dugo da daju otpor carevoj vojsci, koja je brojno nadmoćnija. S druge strane, Dijeta, koja je većinom sastavljena od plemića, nije ništa učinila da povuče za sobom narodne mase, niti pak da veže svoju sudbinu sa sudbinom naroda. Ona se ograničila na to da ovlasti seljake sa krunskih dobara da zamene kuluk izvesnim dažbinama u novcu i da otkupe parcele zemlje koju su uživali, ne proširujući čak tu skromnu povlasticu na seljake privatnih zemljoposednika. Čisto političko obeležje toga ustanka udaljuje od njega seljake, koji najčešće ostaju prema njemu ravnodušni. Zato zemljoposednici koji rukovode njim, i varoški stanovnici, koji mu se delimično pridružuju, računaju manje na potporu naroda a više na intervenciju zapadnih sila. Oni veruju da će te sile braniti Poljsku kraljevinu, stvorenu Bečkim ugovorom.

Suprotno njihovom očekivanju, Evropa ne interveniše. Od tog trenutka njihova stvar je izgubljena. U maju, poljska vojska, koja je pod komandom generala Skšineckog zadobila nekoliko beznačajnih uspeha, pretrpljuje kod Ostrolenke nov i težak poraz. Uskoro potom, njen pobedilac Dibić i veliki knez Konstantin umiru od kolere koja pustoši zemlju. Usled toga nastaje kratak zastoj u operacijama. Kada ih je novi glavni komandant ruske vojske Paskijevič nastavio, vodio ih je odlučnije. Pošto je prešao Vislu, izvršio je juriš na Varšavu u dane 25—26 avgusta/6—7 septembra i primorao grad da se preda. Ostatak privremene vlade i poljska vojska prelaze preko granice; ustanak je ugušen, a poljski Ustav, čiji original Paskijevič šalje caru, ukinut je: „Primio sam kovčežić se pokojnim Ustavom”, piše Nikola Paskijeviču, „i mnogo vam zahvaljujem; on sad počiva u Moskovskoj oružnici”. Jedan „Organski statut” pretvorio je Poljsku kraljevinu u rusku provinciju, i Nikola, ostavljajući joj ipak neke pokrajinske posebnosti, postao je u njoj apsolutistički vladar.

III. — Konzervativna politika i rad državne uprave (1831—1855)Uredi

Dotadašnje političke i socijalne forme ne odgovaraju više razvitku ruske carevine. Da bi napredovala, njoj je potrebno da ima više slobode, i napredni duhovi to uviđaju. Ali Nikola ne dopušta nikakvo ograničavanje državne vlasti nad životom zemlje, nikakvo slabljenje vlasti zemljoposedničkog plemstva na socijalnom području. Ukoliko više raste nezadovoljstvo protivu dotadanjeg režima i ukoliko su češći i življi napadi na cara, utoliko on pokazuje više čvrstine da ga brani. On ostaje duboko ubeđen da je njegova sveta dužnost da održi utvrđeni poredak, a to će reći apsolutnu monarhiju oslonjenu na zemljoposedničko plemstvo. Konzervativno obeležje njegove politike ističe se u svim oblastima državne uprave, i svuda ima ono za posledicu usporavanja i izopačavanje normalnog razvitka zemlje.

Lična i birokratska vlada. — Iako je zadržao organe centralne državne uprave, Nikola je u njih uneo neke izmene kojima je bio cilj da učvrste njegovu ličnu vlast.

Carevinsko Veće koje je stvorio Aleksandar I zadržava i dalje svoju organizaciju, a teoriski i svoju nadležnost. Ali, ustvari, car više voli da važnije zakonske predloge daje na proučavanje užim skupovima, posebnim i tajnim odborima sastavljenim od nekoliko poverljivih ličnosti. Ako ih ponekad i uputi Veću, on to čini samo forme radi izražavajući nadu „da otuda neće proizići nikakva izlišna diskusija”. Ovo savetovanje čini mu se ne samo beskorisno, već i opasno: on se boji da i pored birokratskog obeležja Carevinskog Veća i tajnosti njegovih sednica vladini planovi ne budu prerano razglašeni. Zato vlada često puta zadržava za sebe brigu da donese i izvrši izvesne odluke ne pitajući za savet Carevinskog Veća. Ona ga čak i ne posvećuje potpuno u sve svoje postupke: tako na primer, da bi od njega prikrila stvarni deficit državnih finansija, ona mu podnosi bilans koji je namerno netačan. „Tajni odbori” koji proučavaju umesto Veća velike zakonodavne probleme veoma su ograničeni u pogledu broja članova. Osim toga, njihovo postojanje i njihov cilj su okruženi nedokučnom tajanstvenošću, čak i za visoke državne činovnike. Briga da se oni učine što tajanstvenijim ide čak dotle, da im se daju nazivi koji nemaju nikakve veze sa njihovim ciljem: na primer, da bi se „izbegla svaka sumnja i pretpostavka”, odbor kome je 1840—1841 godine stavljeno u dužnost da izmeni položaj mužika kršten je: „odbor za izjednačenje dažbina u zapadnim gubernijama”.

Isto tako Nikola zadržava ministarstva organizovana za vlade Aleksandra I; on čak stvara i nova, na primer Ministarstvo dvora, godine 1826, i Ministarstvo državnih dobara, godine 1833. Ali im on postepeno oduzima, u korist svoje lične kancelarije, najvažnije poslove. I zaista, Kancelarija njegovog Veličanstva razvija se sve više; ona dobija i četvrti otsek, koji se stara o školama i dobrotvornim ustanovama stavljenim pod visoku zaštitu cariceudove Marije; zatim peti, koji nadgleda reformu administracije krunskih seljaka, i naposletku i šesti otsek, koji upravlja organizacijom Zakavkaske oblasti. Kako ona sem toga sadrži i posebne komisije i odbore, pretvara se ona stvarno u skup pravih ministarstava. Ova organizacija stvarno čini bespredmetnom neposredni i lični nadzor koji bi car trebalo da vrši preko nje; ona samo čini još složenijim birokratski mehanizam.

Organizacija pokrajinske uprave takođe je zadržana bez natnijih izmena. Suprotno želji Odbora od 6/18 decembra 1826 godine, koji je smatrao da general-gubernatore treba zadržati samo u prestonicama, Petrogradu i Moskvi, i u nekoliko graničnih oblasti, Sibiru, Orenburškoj guberniji, Novoj Rusiji, Kavkazu i Baltičkoj oblasti, Nikola je povećao njihov broj. Ali on godine 1827 ukida to zvanje kao redovno, što pojačava administrativnu centralizaciju. S druge strane, neke nadležnosti pokrajinskih ustanova, naročito finansije, higijena, saobraćajne veze i prosveta, dobivaju posebnu organizaciju. One su poverene izvesnom osoblju sastavljenom delom od činovnika koje postavlja vlada, a delom od članova koje biraju mesne korporacije, naročito plemstvo. Ali ova reforma pretstavlja napredak koji je više prividan nego stvaran: s jedne strane, državni činovnici, a ne izabrani članovi, zauzimaju u toj organizaciji prvo mesto; s druge strane, ona je samo skica jedne ozbiljnije reforme koju tek treba izvesti. Jednom rečju, pokrajinska administracija ostaje potpuno birokratska.

Ona je potčinjena jednoj složenijoj kontroli centralne administracije. Složenost ove kontrole ne samo da nije poboljšala, kao što se očekivalo, nadzor nad činovnicima, već je u praksi samo još znatno uvećala administrativnu prepisku i u prestonici i u pokrajinama. Centralna administracija preplavljuje oblasne administracije naredbama, uputstvima, ukorima, traženjem obaveštenja, izveštajima. Kako se snaći u toj gomili hartija? Na svakovrsna pitanja mesna administracija odgovara sporo i samo formalno. Ustvari, ta kontrola koja se vrši samo na hartiji gubi svaku uspešnost. Ponekad vlada pribegava izuzetnim merama i šalje senatore da izvrše kontrolu na licu mesta, ali i ta kontrola upravljena je manje na same postupke činovnika, a više na pisana akta. Pri svem tom, redak je slučaj da se one ne završe otkrivanjem mnogih ružnih zloupotreba. Ako činovnici čija je krivica na taj način otkrivena i budu smenjeni sa položaja, njihovi zamenici su ponajčešće isto toliko rđavi kao i oni, i pokazuju istu otpornost prema administrativnoj kontroli. Zakonodavni haos, nedostatak obrazovanih činovnika, bedne plate nižih činovnika, i najzad atmosfera nezakonitosti kojom odiše cela zemlja sva prožeta starim tradicijama ropstva i češće podvrgnuta ličnoj samovolji nego zakonu, mogu dovesti samo do najgorih rezultata. Zloupotreba vlasti, podmitljivost i samovolja ukorenjuju se duboko u rusku administraciju i rusko pravosuđe, naročito u unutrašnjosti zemlje, ali isto tako i u centralnoj administraciji. I nisu birokratske mere mogle iskoreniti sva ta zla; one su bile utoliko nedovoljnije što nije bilo neposredne veze između stanovništva i državne uprave, što se sva administrativna delatnost bila zatvorila u akta i pretvorila u piskaranje, te su malo iskusniji činovnici mogli u svojim izveštajima pretstaviti ma koji slučaj kako to njima godi.

Na kratko vreme pred svoju smrt, car kao da je i sam to zapazio, jer im ironično i setno kaže da Rusijom upravljaju stolo-načelnici (starešine nadleštava) mnogo više nego njen vladar. Neki od njegovih saradnika uviđaju to još jasnije: „Svi postupci koje je izmislilo vladino nepoverenje”, piše 1855 godine Valujev, koji će biti ministar unutrašnjih poslova pod Aleksandrom II, „sva ona centralizacija i formalizam kojim se odlikuje administracija, one mere zakonodavne predostrožnosti, hijerarhiskog nadzora i uzajamne kontrole koju vrše razna ministarstva otkrivaju svakog dana svoju nemoć...; sve veće mehanizovanje u otpravljanju poslova otežava sve više ostvarenje svakog napretka u raznim granama državne uprave. Svi upravni organi više su zauzeti uzajamnim špijuniranjem nego vršenjem svoje dužnosti. Centralne ustanove nisu dovoljne za vršenje nadzora nad pravilnošću rada pokrajinskih administracija, te se ove posvećuju jedino tome da čisto formalno zadovoljavaju zahteve tih ustanova. U svim delovima državne uprave centralizacija je razvijena do vrhunca, ali između tih delova postoje samo veze koje su isto toliko malobrojne koliko i slabe; svaki ministar radi što je moguće nezavisnije od svojih kolega. Centralizacija, koja omogućuje centralnim vlastima da kontrolišu i najmanje pojedinosti pokrajinske administracije, znatno ometa rad mesnih upravljača. S druge strane, ogroman broj akata koja stižu ministrima premašaju njihovu radnu moć; zato su oni primorani da se u tom pogledu oslanjaju na dobru volju svojih kancelarija, te sudbina problema koje su pokrenuli gubernatori i general-gubernatori zavisi često ne od ministara, već od njihovih načelnika.” Tako se činovnik isprečio izmeću stanovništva i vlade, a gomila akata skriva stvarni život.

Stvaranje zbornika ruskih zakona. — To je bilo jedno od najznačajnijih dela vladavine Nikole I.

Od vremena Zakonika (Uloženjije) cara Alekseja Mihailoviča (1649 godine), ruski zakoni nisu više nikad bili sakupljeni u zbornike. Uporedo sa korenitim preobražajima političkog i socijalnog života, zakonodavne odluke bile su se nagomilale; kako su one bile veoma raznovrsne i razlikovale se ne samo po datumima, već i po namerama — jer su nekoje od njih potpuno menjale ili ukidale prethodne odredbe, — bile su one razdeljene izmeću raznih ustanova i arhiva, što je veoma mnogo otežavalo njihovo upoznavanje. Postojale su, istina, zvanične i privatne zbirke zakonskih odluka, ali su one bile isto toliko nepotpune koliko i netačne. I najbolji poznavaoci zakona često puta su se kolebali kad je trebalo odrediti kojim je zakonom obuhvaćen izvestan slučaj, i ta neizvesnost prouzrokovala je veoma veliku zabunu u pravnom postupku, odugovlačenja i mnoge zloupotrebe. Bila je veoma hitna potreba da se ponovo pristupi stvaranju zbornika zakona, tome poslu koji je već sto godina bio na dnevnom redu.

Čim je stupio na presto, Nikola je poverio taj zadatak Speranskom, koji je nameravao da najpre načini potpunu zbirku zakona, a to će reći da sakupi i sredi hronološkim redom sve zakonske odluke objavljene posle Zakonika od 1649 godine, a zatim da izradi jedan „Zbornik zakona”, što će reći da sistematski sredi sve zakonske odluke koje su tada bile u važnosti, i da naposletku izradi jedan Zakonik ili Uloženjije u pravom smislu te reči, koji bi obuhvatio sve postojeće zakone sa izmenama i potrebnim dopunama. Nikoli se taj plan učinio odveć smeo, te je usvojio samo ona prva dva dela.

Speranski najpre sprema Polnoe sobranjije zakonov. On se pri tom koristi zvaničnim i privatnim zbirkama, ali naređuje da se vrše istraživanja i po arhivama; tako je uspeo da sakupi 35.993 zakonske odluke. 3bornik, objavljen 1832 godine, podeljen je u dva niza: prvi, koji sadrži 45 knjiga u 48 svezaka, ima 30.920 zakona i ukaza obnarodovanih posle Uloženjija sve do 1825 godine; drugi, sa 6 knjiga u 8 svezaka, sadrži samo 5.073 zakona obnarodovanih između 1825 i 1832 godine, ali će on ostati nezaključen i povećavaće se novim zakonima.

Pošto je završen ovaj Potpuni zbornik ruskih zakona, Speranski izdvaja iz njega istoriskim redom 3birke od kojih je svaka posvećena nekom posebnom pitanju, a docnije olakšane izostavljanjem svih ukinutih ili zastarelih zakona, dok su zakoni koji su još na snazi izloženi na trećem mestu sistematskim redom. Zbirka ruskih zakona, objavljena 1833 godine, dobila je zakonsku snagu. Ona nije bez nedostataka. Ma da u njoj ima mnogo protivrečnosti i mnogo praznina, ona nasuprot tome sadrži mnogo materijala koji zapravo i nema zakonsko obeležje i koji, što je još ozbiljnije, iako iz raznih vremena i sa raznim težnjama, nije ni usklađen prema jednom opštem načelu, niti međusobno dovoljno povezan. Najzad, sistematska klasifikacija nije tu dovoljno stroga: članci koji se odnose na isti predmet rastureni su po raznim delovima.

Ovi nedostaci, kao i drugi slični, bili bi manji da je Zbirka zakona, kao što je isprva nameravao Speranski, poslužila kao osnovica za jedan konačan Zakonik. Nekoliko radova na delimičnom pripremanju Zakonika bilo je istina započeto, i sam Speranski dao se na posao da izradi Krivični zakonik, koji je bio završen tek posle njegove smrti 1845 godine. Ali ovi nesaglasni pokušaji nisu mogli da zamene jedan celokupan Zakonik, za kojim se neprestano osećala potreba, niti da popune teške nedostatke 3birke zakona. Iako je ova zbirka značila veliki napredak u sistematizovanju ruskog zakonodavstva, koje je dotle bilo toliko haotično, ipak ona ne pretstavlja pravu reformu. Ona je samo bilans ranijeg zakonodavstva; ona ne znači početak novog zakonodavstva. I ovde se vlada Nikole I dobro čuvala svakog novog načela i ostala je verna svome konzervativnom duhu.

Vlada i plemstvo. — Sačuvati stari poredak po cenu nekoliko delimičnih poboljšanja, to je bio cilj vladine socijalne politike.

Prema podacima iz 1836 godine bilo je tada u evropskom delu Rusije — ne računajući tu Poljsku kraljevinu i Finsku — i u Sibiru 50 miliona stanovnika oba pola, od kojih su polovina mužici i pripadaju zemljoposednicima; oko 20 miliona su državni seljaci ili pripadaju dobrima koja su namenjena izdržavanju carske porodice; ostalih 5 miliona sačinjavaju plemstvo, sveštenstvo, činovnici, trgovci, građani i niži redovi gradskog stanovništva. Od ovih 5 miliona nema čak ni jedna desetina plemića. Plemstvo dakle pretstavlja manje od 1 od sto ukupnog broja stanovništva. Ono je međutim jedini stalež koji uživa sva građanska prava. Iako je vlada sačuvala glavne linije njegovog statuta, ipak je unela izvesne delimične izmene u taj statut.

Otkako je Katarina II obnarodovala Povelju plemstva godine 1785, plemići su birali iz svoje sredine jedan deo sudija i pokrajinskih upravljača. Godine 1831 druga jedna uredba, dopunjena kasnije posebnim ukazima, daje pravo učestvovanja u tim izborima, u svakoj guberniji, jedino onim plemićima koji tu imaju najmanje 100 mužika, ili pak 3.000 desjatina ziratne zemlje, čak i nenaseljene. Ovaj cenzus sveden je na 5 mužika ili 150 desjatina nenaseljene zemlje za plemiće koji su u toku svoje aktivne službe, a ne samo u trenutku penzionisanja, dobili čin pukovnika ili „sadašnjeg državnog savetnika”. Što se tiče onih koji, ma da nisu dobili taj čin, ipak imaju bar 5 mužika ili 150 desjatina zemlje, oni se mogu udružiti sabirajući svoje desjatine zemlje ili svoje mužike da bi dostigli traženi cenzus, te da ih na izborima pretstavlja jedan delegat. Tako je pravo glasanja dato naročito imućnijim plemićima, ili bar onima koji su dospeli do višeg čina. Statut od 1831 godine primorava plemiće da učestvuju na skupštinama plemstva pod pretnjom velike novčane kazne, ili čak i privremenog isključenja sa skupštine. S druge strane, on izjednačuje njihovu mesnu službu sa državnom i povećava njihov broj u mesnim sudovima: pored dvojice pridodatih sudija u građanskom i krivičnom odeljenju suda koje su oni davali od vremena Aleksandra I, taj statut im daje u svakoj guberniji pravo da predlažu caru za pretsedničko mesto u svakom od ovih odeljenja po dva kandidata, od kojih jedino car izabira jednoga. Najzad, on proširuje njihovo pravo podnošenja zahteva dopuštajući njihovim skupštinama da intervenišu kod vlade ne samo u korist plemstva, već i u cilju da spreče sve mesne nerede i zloupotrebe, čak i ako su one posledica kakve opšte odluke.

U početku Nikoline vladavine više plemstvo je često izražavalo želju da se ukine davanje plemićske titule kao nagrada za službovanje. Nikola se ograničio na to da oteža pristup u plemićske redove. Proglas od 1845 godine saopštava odluku da, suprotno tabeli rangova Petra I, jedino prvi rang višeg oficira a ne i nižeg, ili peta klasa u građanskoj službi, a ne osma, daju pravo na sticanje nasledne plemićske titule. U isto vreme obezbeđuje se plemićima brže napredovanje u službi nego licima običnoga porekla, skrajućuji im rok za sticanje prava na unapređenje.

Godine 1845 pokušava se ponovo da se zavodi druga jedna želja višeg plemstva odobravajući mu da, radi sprečavanja da se njegova imanja rasparčavaju, pretvori svoja nepokretna dobra u „neotuđivu” svojinu, što pretstavlja neku vrstu nedeljivog naslednog dobra.

Iako su plemići dobili neka nova prava, oni su nasuprot tome izgubili neke svoje stare povlastice. Godine 1837 i 1840, u cilju da se poboljša kadar osoblja pokrajinskih ustanova, njima je zabranjeno da služe u centralnoj administraciji pre nego što otsluže pripremni rok u gubernijama. Konzervativna politika Nikole I, koji želi da sačuva svoje podanike od evropskog uticaja, nalaže mu da preduzme čitav niz drugih mera koje im ograničavaju slobodu. Godine 1831 on zabranjuje da se radi dopunjavanja školskog obrazovanja šalju u inostranstvo mladići ispod 18 godina. Godine 1834 on ograničava bavljenje u inostranstvu na 5 godina za plemiće, a na 3 godine za obične građane; godine 1851 on taj rok smanjuje na 3 godine za plemiće, a na 2 godine za građane. S druge strane, on povišava cenu putnih isprava za inostranstvo. Najzad, on zavodi izvesna ograničenja — istina, bez velike važnosti, kao što ćemo videti — prava spahija nad mužicima.

Uopšte uzev, on zadržava plemićima njihov povlašćeni položaj, ali ih smatra za prirodne službenike vlade i naziva ih „svojim dobrovoljnim šefovima policije”. On bi želeo da oni uzimaju življeg učešća na njihovim skupštinama, u njihovim staleškim poslovima i u mesnoj upravi. Da bi to postigao, on sene usteže da se posluži prinudnim merama. Uostalom, on ne postizava svoj cilj, I pored svojih proširenih prava, plemićske skupštine ostaju i dalje, pod okolnostima u koje su stavljene, jedna arena nepodobna za javnu delatnost. Kao i ranije, one služe samo tome, da raspodele meću plemićima izborne položaje koji su im dodeljeni, te oni njihovi članovi koji nisu neposredno zainteresovani u toj raspodeli i dalje se uporno uzdržavaju da im prisustvuju, iako ih vlada na to poziva. Najzad, iako visoka aristokratija želi da se pretvori u zatvorenu kastu, po primeru engleske aristokratije koja se utvrdila u svojim nedeljivim naslednim dobrima, ipak masa spahija, pa čak i najbogatiji meću njima, primaju bez oduševljenja odobrenje da stvaraju „neotuđiva dobra”, jer je zakon odredio odveć veliki obim tim neotuđivim i nedeljivim imanjima — najmanje 400 seljačkih „ognjišta” ili 10.000 desjatina ziratne zemlje, sa godišnjim prihodom od 12.000 rubalja, — te je taj zakon našao veoma malu primenu. Jednom rečju, plemstvo je i dalje jedna kasta čije povlastice zavise manje od njegovog socijalnog, ekonomskog ili duhovnog stanja, a više od veza koje ga spajaju sa vladom i pridružuju ga zadatku upravljanja državom.

Vlada i građanski stalež. — Nikola je donekle izmenio sastav građanskih staleža. Članovi esnafa (gilda), koji su pretstavljali najviši red građana, bili su isto kao i plemići oslobođeni regrutovanja, ličnog poreza i telesnih kazni. Godine 1832 njihove povlastice proširene su na jednu novu kategoriju građana zvanu „počasni građani”. Da bi neko bio upisan u ovu kategoriju, nije morao da prijavljuje esnafski kapital. Isto kao i plemićska titula, i zvanje počasnoga građanina može da bude lično i nasledno. Kao nasledno, ono je davano po pravu deci ličnih plemića i onoj svešteničkoj deci koja su završila određene škole, a moglo se dodeliti i trgovinskim i industriskim savetnicima, trgovcima koji su dvadeset godina pripadali prvom esnafu ili dobili bilo neko odlikovanje, bilo neki počasni položaj u građanskoj službi, zatim naučnicima i umetnicima koji imaju neki univerzitetski stepen ili diplomu. Kao lično zvanje, ono je dodeljivano po pravu svešteničkoj deci koja nisu završila tražene škole, ličnostima koje su u toku svoga službovanja stekla izvesna zvanja koja ne daju pravo na plemićsku titulu, ali se isto tako moglo dodeliti i onima koji su završili studije na univerzitetu ili u nekoj trgovačkoj školi, itd. Ovim stvaranjem zvanja počasnih građana povećan je broj onih koji su oslobođeni ličnog poreza, vojne službe i telesnih kazni, ali se nije bitno izmenila organizacija gradskih staleža.

Nikola isto tako nije dirao u opštinsku samoupravu, ili bolje reći u varošku upravu. Godine 1846 dat je nov statut varoši Petrogradu, ali je njim stanovništvo potčinjeno birokratskom tutorstvu, a ništa se novo nije dodalo u pogledu gradskog života zakonu iz 1785 godine.

Vlada i seljačko ropstvo. — Najglavniji problem ruskog ekonomskog i socijalnog života je pitanje seljaka, koji pretstavljaju 90 od sto stanovništva, a naročito pitanje odnosa između mužika i njihovih gospodara.

U vreme stupanja na presto Nikole I, iako spahija nema pravo da raspolaže životom svojih mužika, ipak je njegova vlast nad njihovom ličnošću, imanjem i njihovim radom neograničena i skoro potpuna. Istina, jedan zakon propisuje stavljanje pod tutorstvo spahija optuženih za bezdušno nasilje; ali, u praksi se taj zakon veoma retko primenjuje, jer njegovo izvršenje zavisi u mnogome od mesnih vlasti, koje su neposredno potčinjene plemstvu. Spahija određuje po svojoj volji veličinu dažbina i kuluka koji on zahteva od mužika. On može prema svom nahođenju da ga ostavi da obrađuje zemlju, da ga pošalje u svoju fabriku ili u fabriku nekog drugog spahije, ili ga pak može uzeti za svog slugu, pošto je broj posluge bio neograničen. On može po svojoj volji da ga ženi, da rastura njegovu porodicu i da mu oduzme imovinu kad god mu se prohte, — pošto mužik nema prava da poseduje ma šta, te se sva imovina koju je nasledio ili stekao smatra kao sopstvenost njegovoga gospodara, — da ga kažnjava kakvim bilo kaznama, čak i progonstvom u Sibir, i da ga najzad prodaje zajedno sa zemljom ili bez nje, sa porodicom ili bez nje. Mužik se do te mere smatra potpunom sopstvenošću spahije, da on može takođe, i protivu volje njegovoga gospodara, da bude prodan na licitaciji u korist spahijinih poverilaca. Ovaj režim, koji zahvata više od polovine stanovništva evropske Rusije, ne zadire samo u odnose između gospodara i seljaka, već pritiskuje čitav ekonomski život države.

Već krajem XVIII veka rusko društvo uvidelo je da je potrebno ukinuti seljačko ropstvo. U početku Nikoline vladavine, njegovi najnapredniji elementi duboko su u to ubeđeni. U ime građanske svesti, koja se probudila pod uticajem inostranstva, i u ime Prava Čoveka, čiji su pojam oni usvojili, osudili su ropstvo kome su potčinjeni milioni ljudskih bića.

S druge strane, održavanje seljačkog ropstva koči ekonomski razvitak. Od početka XIX veka Rusija sve više učestvuje u svetskoj trgovini, kojoj isporučuje svoje sirovine a naročito svoje žito. Zato se sve više uviđa da ruski poljoprivredni režim, zasnovan na prinudnom radu, koči čitav ekonomski život zemlje. Ukoliko se razvija trgovina, spahija, koji je zakonski sopstvenik celog poljskog imanja, sračunava da je za njega skuplje da ostavlja jedan deo žetve seljacima koji obrađuju njegovo imanje, nego da plaća slobodnu radnu snagu.

S druge strane, već sama priroda toga prinudnog rada, koju ništa ne štiti od preteranog iskorišćavanja jer dopušta spahiji da svali na seljaka sve produktivne ili neproduktivne izdatke, navikava ga da neracionalno upravlja svojim imanjem. Nije onda nikakvo čudo što većina spahija, čija strast za luksuzom raste sve više, žive životom koji premaša njihova sredstva, i što hipotekarni dugovi koji pritiskuju plemićska imanja rastu brzo. Godine 1843, preko 54 od sto ovih imanja su hipotekarno zadužena kod državnih kreditnih ustanova, koje daju zajmove na tapije; osim toga, mnoga od njih imaju i privatne dugove.

Sve to objašnjava što zemljoposednici, čak i kada se brinu isključivo o svojim ličnim interesima, često puta pomišljaju rado da se odreknu seljačkoga ropstva, pod uslovom da zadrže svu zemlju, ili da prenesu znatan deo svojih dugova na seljake kojima bi ustupili jedan deo svoje zemlje. U nekoliko mahova grupe spahija u raznim krajevima Rusije obraćaju se u tom smislu vladi. Oni smatraju da je rad što ga vrše podjarmljeni seljaci, a koji je osnova poljoprivrede, sve više ispod nivoa slobodnog rada, kome on koči razvitak, kao što koči i razvitak celokupne narodne privrede.

I samo duhovno raspoloženje mužika ide sve više u prilog ukidanja seljačkog ropstva. Oni ne priznaju nikako da je njihov položaj normalan i ne podnose bez roptanja zloupotrebe spahijske vlasti. Oni smatraju da je zemlja koju obrađuju njihova neosporna svojina i čvrsto veruju da će njihova zavisnost uskoro; prestati. Nedopušteno eksploatisanje njihovog rada, stalno povećavanje dažbina i preterani kuluci koji su im nametani za vlade Nikole I, kao i krajnja grubost njihovih spahija ne nagone ih samo na pasivan otpor, već im daju povoda da beže sa imanja, da vrše napade na spahije i njihove upravnike imanja, a u očajnim slučajevima i da dižu bune. Ponekad ove pobune ne izazivaju neposredno spahije. Ponekad se raširi glas među mužicima da ih je car oslobodio, i tada u oblastima često veoma prostranim oni odmah odbijaju da se pokoravaju svome gospodaru sa upornošću koju čak i oružana sila ne može lako da savlada. Od 1826 do 1855 godine pobune mužika, u kojima ponekad učestvuju čitava sela pa čak i čitavi srezovi, dostižu cifru od 556, kako tvrde podaci centralne administracije. Njihov broj povećava se iz godine u godinu: 4 u 1831, a 54 u 1846 godini. Za vreme Krimskog rata, početkom 1855 godine, posle obnarodovanja jednog ukaza kojim se naređuje mobilizacija opolčenija (drugog poziva) širi se u južnim oblastima glas da jedan carev proglas obećava da će svi mužici dobrovoljci zajedno sa svojim porodicama biti odmah oslobođeni. Odmah posle toga u nekoliko gubernija na Volgi i Dnjepru javlja se toliko jako komešanje, da se moralo pribeći oružanoj sili.

Držanje Nikole I prema seljačkom ropstvu je sasvim posebno i saobrazno njegovom konzervativnom programu. U nekoliko mahova on izjavljuje da mu je protivan, ali iako veruje da je ono štetno, ipak smatra da bi bilo još opasnije ukinuti ga odjednom, kao što on to jasno kaže godine 1842 u Carevinskom Veću: „Ne može biti sumnje”, izjavljuje on, „da je režim seljačkog ropstva u svom sadašnjem stanju jedno očevidno zlo koje svak uviđa; •ali dirati u njega, bilo bi još veće zlo”. Dati slobodu mužicima, dodaje on, „na to se ja nikad neću odlučiti! Još je daleko vreme kada će se moći uzeti u rasmatranje takva mera, i svaka takva pomisao značila bi sada zločinački nasrtaj na javni mir i dobro države. Iako je istina”, zaključuje on, „da sadašnje stanje ne može duže trajati; i ma da, s druge strane, mere za njegovo ukidanje izgledaju neostvarljive bez opšteg prevrata, ipak je ne•ophodno potrebno pripremiti bar sredstva za postepen prelaz na jedno novo stanje”. Što on ograničava na taj način taj problem, tu „parnicu protivu seljačkoga ropstva” kako ga on naziva, on to ne čini samo iz državnih razloga, već i sa namerom da zaštiti prava plemića-spahija koji su mu bliži srcu nego interesi seljaka, jer on uviđa važnost veza koje spajaju plemstvo sa prestolom. Kada je godine 1842, prilikom pretresanja jednog zakonskog predloga o ovlašćenju spahija da zaključuju sa svojim mužicima ugovore koji bi se odnosili na njihove parcele zemljišta i dažbine spahiji, jedan od članova Carevinskog Veća predložio ,da se i jedno i drugo pitanje reši zakonskim putem, car je odmah odgovorio: „Ja sam samodržni vladar, ali se nikad neću odlučiti na takvu meru, kao što se neću odlučiti da naredim spahijama da zaključuju ugovore, pošto to treba da zavisi od njihove dobre volje. Jedino bi iskustvo moglo pokazati kasnije u kojoj meri bi se moglo preći sa dobrovoljnog na obavezni postupak.” Dve godine posle toga, kada je u jednom od posebnih odbora koje je on stvorio neko zatražio da se ograniči broj mužičke posluge u spahijskom domu, on se opet usprotivio: „Služenje spahiji koji izdržava svoju poslugu”, izjavljuje on, „u skladu je sa pravima koja zakon daje spahiji. Mi možemo da se mešamo samo u ono što je protivno zakonu, i ja smatram da je takav slučaj otpuštanje slugu izdavajući im putne isprave sa ciljem da se iz toga izvuče korist, što nijedan zakon ne odobrava i što prema tome znači zloupotrebu vlasti. Kad bih mogao, zabranio bih spahijama da upotrebljavaju mužike kao sluge, ali kako ja to ne mogu učiniti, ostaje mi samo da se pobrinem o onima koje oni upotrebljavaju u nemoralne svrhe”; a kada je jedan od članova odbora predložio da se utvrdi maksimum obaveza koje će spahija moći da zahteva od svoje posluge, on se tome protivi uvek iz istog razloga: „Ne”, izjavljuje car, „to bi bila povreda spahijskoga prava”. On pristaje dakle samo na delimične izmene u pitanju seljačkoga ropstva. Pa i u tom slučaju traži on odlučnije nego ikad da te izmene budu pripremljene u najvećoj tajnosti. Zato on naređuje da se skupno ili pojedinačno raspravljanje o pitanju seljačkoga ropstva vrši po potrebi u deset „tajnih”, „poverljivih” ili „zatvorenih” odbora koje je on stvorio u toku svoje vladavine.

Ovi odbori radili su živo na birokratski način, ali usled uslova koje im je car postavio njihov rad nije mogao biti uspešan. Jedan član takvoga jednog odbora navodi u svojim pisanim uspomenama ovaj razgovor između dvojice njegovih kolega: „Naša nesreća je”, govorio je jedan od njih, „što ne možemo da rešimo jedan deo nekog pitanja a da ne zadremo u njegovu celinu, a to je nemogućno, jer bi bilo opasno izmeniti stanje jednog stanovništva od dvadeset miliona ljudi; pod takvim okolnostima, kakav će biti rezultat našega rada?” — „Što se mene tiče”, odgovorio je drugi, „to pitanje je sasvim prosto: ni delimičnih izmena, ni skupnog rešenja. Možda će se ovako moći živeti još dugo vremena”. Prema tome, taj rad mogao je imati, i imao je, samo beznačajne rezultate.

Godine 1827, da bi se sprečilo da spahije potpuno liše mužike njihove zemlje, propisano je da svaki mužik muškarac treba da raspolaže sa četiri i po desjatina zemlje, i da će spahije koji ne budu mogli ispuniti taj uslov biti stavljeni pod državno starateljstvo. Godine 1841 zabranjeno je plemićima koji nemaju naseljena imanja da kupuju mužike bez zemlje. Godine 1827 zabranjeno je da se mužici upućuju u rudnike; godine 1833, da se otuđuju odvajajući ih od njihove porodice i da se prodaju na javnoj licitaciji bez zemlje za naplatu privatnih dugova. Godine 1847 daje se pravo seljacima koji pripadaju nekom imanju prodatom zbog dugova na licitaciji da otkupe svoju ličnost i svoj deo zemlje. Godine 1842 ovlašćene su spahije da ustupe svojim mužicima na osnovu slobodno sklopljenog ugovora komade zemlje čiji će uživaoci, zvani „obavezni seljaci” moći da ih zadrže do kraja života. Nikola I smatrao je da je ovaj zakon značio vrlo važan korak ka poboljšanju stanja seoskog stanovništva, te se nadao da će on imati više uspeha nego zakon Aleksandra I koji je, da bi stvorio „slobodne zemljoradnike”, dopustio spahijama da oslobađaju čitave porodice ustupajući im zemlju u vlasništvo. Ustvari, samo tri spahije koristile su se tim zakonom, te broj „obaveznih seljaka” muškoga pola nije prešao cifru od 24.708.

Nikola je energičnije radio u korist seoskog stanovništva u severozapadnim i jugozapadnim gubernijama, kao i u zapadnoj Ukrajini, Litvaniji i Beloj Rusiji, gde je većina spahija bila poljskoga porekla. Posle pobune iz 1831 godine on je smatrao da nije više obavezan da prema poljskim plemićima ima iste obzire kao prema ruskoj vlasteli; smatrao je da je čak umesnije oslabiti njihovu vlast. Zato je na navaljivanje Kiseljeva pristao da nametne poljskim plemićima ono što je uporno odbijao da primeni na ruske plemiće, a to će reći obavezno regulisanje odnosa između spahija i mužika. Krajem četrdesetih godina XIX veka, pod uplivom energičnog general-gubernatora Bibikova, pravila zvana „inventarna”, koja određuju veličinu zemlje koja se mora dodeliti seljacima i dažbina koje se mogu od njih zahtevati, zavedena su i primljena u Jugozapadnim oblastima, a to će reći u Kijevskoj, Volinijskoj i Podolskoj guberniji. Početkom pedesetih godina, na navaljivanje Bibikova i nasuprot otpora Odbora ministara, koji je u dva maha odbacio njegove predloge, „inventarna pravila” izmenjena su u smislu povoljnijem za seljake. Slične odluke donesene su za severozapadne oblasti, a to će reći za Litvaniju i Belu Rusiju; ali usled tromosti pokrajinske administracije i upornog otpora plemstva, one nisu bile primenjene ni do kraja života Nikole I.

Ukratko, položaj mužika nije se znatno izmenio za vladavine Nikole I. Iako je dugotrajno pretresanje seljačkog pitanja nagnalo vladu da prizna mogućnost da se mužici oslobode ne dajući im zemlju, kao što su predlagali saradnici Aleksandra I, ipak ona nije ništa učinila da ubrza njihovo oslobođenje. Pri kraju Nikoline vladavine seljačko ropstvo se sve više ukazuje prosvećenim ljudima kao jedna odvratna neprirodnost; ono izaziva duboku mržnju u seljačkim masama i ono se više ne slaže sa novim oblicima privrednog života. Ali, iako je ograničavao prava spahija — koji uostalom u većini slučajeva ne vode mnogo računa o tom ograničavanju, — Nikola ipak odlučno brani načelo seljačke potčinjenosti, ugušuje nemilosrdno svaki pokušaj pobune i bez milosti kažnjava svaku neposlušnost mužika.

Vlada i državni seljaci. — Godine 1833 državni seljaci, koji su do tada spadali u nadležnost ministarstva finansija, potpali su pod jednu novu ustanovu, Ministarstvo državnih dobara kojim je upravljao Kiseljev. Ovaj je preduzeo da poboljša njihovo stanje, ali ne dirajući u njihov pravni položaj. On im daje jednu samo prividnu samoupravu, jer ostavlja njihove izabranike pod kontrolom činovnika koje postavlja ministarstvo i koji mogu skoro potpuno samovlasno da se mešaju u ekonomski i domaći život seljaka. Međutim, vlast ovih činovnika, protivu kojih seljaci imaju pravo da podnose žalbe, ne može se ni uporediti sa vlašću spahija nad njihovim mužicima, te su državni seljaci, ma da ne sasvim slobodni, ipak mnogo slobodniji nego spahijski mužici.

Nasuprot tome, Kiseljev preduzima u njihovu korist važne ekonomske mere. On se trudi da otkloni nedostatak zemlje od koga oni takođe pate, te dodeljuje nove parcele onima koji nemaju dovoljan broj desjatina. Po potrebi on pregovara o zameni zemljišta sa upravom apanažnih dobara, pa ih čak kupuje i od privatnih lica. Kada ne može da nađe dovoljno zemljišta na licu mesta, on organizuje u velikim razmerama iseljavanje seljaka u druge oblasti. Na državnim zemljištima on dovodi u srazmeru dažbine i lični porez sa veličinom zemljišta koje seljak uživa. On širi nove zemljoradne metode i osniva mnoge škole za seljačku decu. Sve ove reforme izvodi on veoma žurno; on ih čak i silom nameće, što ponekad izaziva pobune. Jednom rečju, on uspeva da znatno poveća blagostanje državnih seljaka.

Industriska politika. — Seljačko ropstvo ne odgovara ni potrebama industrije, kao što ne odgovara ni potrebama zemljoradnje.

Za vreme druge četvrti XIX veka, koju skoro ispunjava vladavina Nikole I, industriska proizvodnja dobiva znatan polet. Iako je preterano smatrati da je taj polet „dostojan divljenja”, kako su ga označili neki njegovi savremenici, ipak je istina da se u to vreme industrija brzo razvijala. Godine 1825 postojalo je u Rusiji 5.260 fabrika sa 210.000 radnika i cifrom obrta od 46 i po miliona rubalja; posle dvadeset godina, bilo je 9.843 fabrika sa 517.000 radnika i cifrom obrta od 166 miliona rubalja. Broj rafinerija u celoj carevini popeo se od 47 u 1825 na 408u 1852 godini; broj fabrika tkanina, od 324 na 492. Od 1822 do 1855 godine proizvodnja livenoga gvožđa penje se od 9,300.000 puda na 16,000.000. Razvoj tekstilne industrije bio je još veći: u prvoj polovini XIX veka njena proizvodnja povećala se u srazmeri 1 prema 16. Sve do 1840 godine ona radi samo sa engleskim koncem; ali kada je Ujedinjena Kraljevina dopustila izvoz mašina za predenje konca, ona je podigla mnoge predionice, te su se sve grane pamučne industrije naglo razvile. Ruski izvoz u inostranstvo svedoči o industriskom napretku: godine 1850 poljoprivredni proizvodi pretstavljaju vrednost od 44,700.000 rubalja, stočarski 23,500.000, rudarski 7,300.000, a fabrički proizvodi 11,300.000 rubalja.

Ovaj polet izaziva preobražaj industriske organizacije. U prethodnom periodu znalo se za tri tipa preduzeća: fabrike koje su radile sa plaćenom radnom snagom; fabrike zemljoposednika i plemića koji su upotrebljavali za rad mužike, te su ovi na taj način odrađivali svoj kuluk; i najzad fabrike zvane „posedne”, koje su pripadale trgovcima i koje su upotrebljavale ograničen broj seljaka posebno vezanih za svako preduzeće, čiji statut sopstvenik nije mogao menjati. Godine 1825, iako je slobodna radna snaga već najmnogobrojnija (54 od sto), ipak mužici i „posedni” seljaci pretstavljaju još 44 od sto radnika. Ali ukoliko se industrija razvija, utoliko obavezni rad postaje sve manje koristan, i oseća se težnja da se on zapostavi. Od 1830— 1940 godine plemstvo ima samo 15 od sto svih industriskih preduzeća, a narednih deset godina zadržaće samo 5 od sto; „posedne” fabrike propadaju isto tako, i vlada mora da prizna nedovoljnost njihove produktivnosti. Godine 1839 Carevinsko Veće priznaje da „usled prodiranja industriskog duha u narod i brzog povećavanja broja slobodnih radnika i poslovođa, korisno je za šefove preduzeća da upotrebljavaju slobodnu radnu snagu pre nego mužike ili vezane seljake”. Sledstveno tome, zakon od 1840 godine ovlašćuje direktore „posednih” fabrika da oslobode radnike koji su za njih vezani. Oni dobivaju od državne blagajne naknadu štete od 36 rubalja od muške „duše” za one radnike koji su za novac pristali da budu upisani u njihove spiskove ili koje su oni kupili; ali oni moraju da besplatno oslobode one čije ih upisivanje nije ništa stalo i da im obezbede određenu novčanu naknadu ako oni zatraže da budu izjednačeni sa državnim seljacima. Iako izgleda da im taj zakon ne daje nikakve koristi već pre opterećuje njihov budžet, ipak su industrijalci pohitali da se njim koriste. Čim je on obnarodovan, oni jedan za drugim traže odobrenje da oslobode svoje radnike pozivajući se na „potpunu nerentabilnost koja dolazi od upotrebe „posednih” radnika, čije je izdržavanje, u poređenju sa platama slobodnih radnika, odveć skupo i opterećuje prodajnu cenu ...” Za vrlo kratko vreme izdato je preko stotinu odobrenja, tako da više od polovine „posednih” fabrika upotrebljuje sada samo slobodne radnike.

Uporedo s tim ocrtava se jedan pokret prividno suprotan, jer privlači veliki broj mužika. Do 1840 godine koncentracija proizvodnje pojačava se sve više, a u isto vreme fabrike se neprestano uvećavaju. Ali posle toga, radna snaga se povećava sporije nego fabrike, te proizvodnja počinje da se smanjuje. Nasuprot tome, porodična industrija, zvana kustarj, razvija se zahvaljujući odveć primitivnom alatu kojim se služe izvesne industrije. Pored fabrika, kustarj, taj usamljeni radnik, radi bilo za svoj račun, bilo najčešće za nekog velikog ili malog trgovca koji ga snabdeva potrebnim sirovinama, otvara mu kredit i kupuje njegove proizvode. Događa se često da on počne da radi za neku fabriku, a docnije stupi u konkurenciju sa njom. U srednje plodnim oblastima njegov rad, naročito tkački, uzima veliki obim: tako u Vladimirskoj guberniji od 98.000 sprava za predenje, i u srezu Šuzi od 21.200, ima ih u fabrikama svega 18.000 u prvoj i 1.200 u drugoj oblasti. Industrijalci ne propuštaju da se žale na tu konkurenciju, ali se državne vlasti ne osvrću na njihove žalbe, jer porodična industrija obezbeđuje znatne prihode mužicima, pa prema tome i njihovim gospodarima, koji im usled toga mogu da nametnu veće dažbine. Ali razvoj kustarske industrije ne uvlači samo sve više i više mužike u industriski život zemlje, već lomi uske okvire seoske privrede; proširujući ekonomsku ulogu seljaka, on u isti mah ističe suprotkost koja postoji između ovih novih zanimanja i režima seljačkog robovanja.

Iako neće da žrtvuje interese plemstva industriji, Nikola je bar potpomaže stalnom politikom zaštitnih carina. Carinska tarifa iz 1822 godine, koju je utvrdio Kankrin, dopunjavana je i menjana nekoliko puta, ali je carinska barijera protivu strane konkurencije ostala dignuta za vreme cele njegove vladavine. Kankrin se čak pokazuje neprijateljski raspoložen prema ulasku stranog kapitala u Rusiju, jer on smatra „da svaki narod treba da teži potpunoj nezavisnosti u odnosu na druge narode”, i da, s obzirom na slab ekonomski razvitak Rusije, treba „braniti svoju nezavisnost sa budnom pažnjom”. Zato se on uporno protivi usvajanju svake korenite mere koja ima za cilj ubrzavanje industriskog razvitka, a naročito građenju železnica, koje smatra da je prerano. Međutim, saobraćajne veze su u to vreme u bednom stanju: drum koji spaja Petrograd sa Moskvom, dugačak 677 vrsta, završen je tek 1834 godine, a godine 1850 ima u celoj Rusiji puteva u ukupnoj dužini od samo 4.840 vrsta. Iako je, nasuprot Kankrinu, bilo odlučeno da se sagradi železnička mreža, ipak se tome poslu pristupilo bojažljivo: prva pruga, koja spaja Pavlovsk sa Petrogradom, puštena je u saobraćaj 1838 godine, ali ona vrši samo prevoz putnika; pruga od Petrograda do Moskve započeta je 1843, ali nije bila završena ni 1850 godine.

Nasuprot tome, Kankrin je pristalica širenja tehničkih znanja potrebnih industriji. U tom cilju osniva on mnoge ustanove, kao Tehnološki institut u Petrogradu, Višu poljoprivrednu školu u Gori-Goreckom; on modernizuje Rudarsku školu i Šumarsku školu u Petrogradu i organizuje industriske izložbe u Moskvi.

Finansiska politika. — Novčana reforma ostvarena za vlade Nikole I odgovarala je ekonomskim potrebama zemlje. Pri kraju vladavine Aleksandra I ne samo da su finansije bile rastrojene, već je i sam novčani sistem bio ozbiljno kompromitovan. „Asignati”, taj papirni novac čiji je opticaj premašao potrebe i sredstva države, izgubili su bili svaku čvrstinu isto tako u unutrašnjosti carevine kao i u inostranstvu: njihova vrednost može da varira za 27 od sto u raznim krajevima Rusije, a srebrna rublja vredi 350 do 420 kopejaka u papirnom novcu.

Nedostatak jedne čvrste novčane jedinice je ozbiljna prepreka razvitku trgovine i industrije. Kankrin je imao nameru da taj nedostatak otkloni čim je postao ministar finansija; ali se on zadovoljio isprva tim što je zaveo strogu štednju u državnim rashodima i što je preduzeo izvesne mere u cilju regulisanja novčanog opticaja. Tek godine 1839 preduzeo je on jednu odlučnu reformu. Proglasom od 1/13 jula 1839 godine oglašena je srebrna rublja za novčanu jedinicu, a asignati su pretvoreni u „pomoćni novac”. Oni su stabilizovani po prinudnom i nepromenljivom kursu od 3 rublje i 50 kopejki za jednu srebrnu rublju. Naredne godine pridodata je Državnoj Banci jedna Depozitna Kasa, koja je ovlašćena da prikuplja srebrni novac i da u zamenu za njega izdaje po utvrđenom kursu depozitne bonove kojima je dato pravo opticaja sa jednakom vrednošću kao srebrni novac i asignati. Usled velikog uspeha ove mere, vlada izdaje godine 1841 za 30 miliona kreditnih novčanica koje se mogu zameniti za srebrni novac; da bi se obezbedila ova zamena, ustanovljena je naročita metalna podloga koja je imala vrednost šestine iznosa izdatih novčanica. Godine 1843 ove novčanice postaju zvaničan novac ravnovažan metalnom novcu, slobodno zamenljiv za srebrni novac u njegovoj nominalnoj vrednosti.

Tako Kankrin i Nikola I teže da uspostave metalni opticaj u Rusiji smanjujući vrednost stranom novcu. Ova mera, koja znači samo delimično bankrotstvo države, obezbeđuje za izvesno vreme opstanak jednoj stabilnoj novčanoj jedinici, od koje ima koristi ne samo državna blagajna, već i trgovina i industrija. Ali pri kraju Nikoline vladavine ratni izdaci primoravaju vladu da izda neumerenu količinu kreditnih novčanica. One takođe gube od svoje vrednosti, te državne finansije, koje je sama vlada ponovo rastrojila, postaju opet isto onako rđave kao prilikom smrti Aleksandra I.