Istorija Rusije (A. Jelačić) 15

Istorija Rusije
Pisac: Aleksej Jelačić

GLAVA XV.
Doba dvorskih prevrata (1725-1762.).

Iza smrti Petra Velikog nastaje takozvano „doba dvorskih prevrata“, doba vladavine žena iz favorita. Petar Veliki je umro ne odredivši naslednika, pa su državni velikodostojnici većali o nasleđu prestola. Dok su neki velikaši isticali kandidaturu Petra Aleksijevića, desetogodišnjeg sina ubijenog carevića Aleksija, dotle su drugi, na čelu sa Menjšikovim, bojeći se ne samo za svoje položaje, nego i za celokupno imanje, pa i za sam život, predlagali ženu cara, koji je umirao. Spor je rešilo vešto pripremljeno posredovanje garde, čiji su se oficiri dosta grubo umešali u većanje. Čitava garda je opkolila dvorac i pokazala se spremna za svaku akciju (na primer „da razlupa glave boljarima“, kao što veli jedan svedok). Pod pritiskom s te strane senat, sinod i „generalitet“ proglasili su Katarinu, udovicu Petra Velikog, za caricu. Iako stvar nije išla svuda glatko, ipak je u glavnom kratko carevanje Katarine I (1725—1727.), izbranice i ljubimice gardine, prošlo mirno. Njim je inaugurisano doba ginekratije i uprave ljubimaca. Glavni ljubimac caričin beše Menjšikov. Carica se držala potpuno po strani od državnih poslova, odavši se najgrubljim uživanjima i pazeći samo na to, da se ne bi zamerila gardi. Njena je vlada gotovo suvereno obavljala državne poslove. Vlada se u prvom pobrinula o tome da nekako uredi svoj položaj. Radi toga, bio je ozakonjen naročiti Savet uz osobu caričinu, („Vrhovni Tajni Savet“) koji je stvarno ograničio apsolutnu vlast caričinu i malo rasteretio narod od preteškog poreskog bremena, koje mu je natovario Car-Reformator. Menjšikov. je izrekao mudre reči, da je „vojnik vezan sa seljakom, pa kad ne bude seljaka, neće biti ni vojnika“, obrazlažući ovim rečima potrebu olakšica. Radeći u ovom pravcu vlada je oslobodila seosko stanovništvo od neposrednog izdržavanja armiskih pukova, oslobodila je poreske obaveznike od nasilne egzekutivne naplate glavarine, ukinula je niz nadleštava i izvela redukciju činovništva; najzad je počela da ukida monopole i da predaje državne fabrike, u privatne ruke. Ova politika nastavljena je i posle smrti Katarine I. Kao vidan znak da se politika pokojnog cara ipak nastavlja svečano je otvorena, po njegovoj misli osnovana, Akademija Nauka (1725.), i izvedena je i znamenita ekspedicija Beringova na Dalekom Istoku (pronalazak Beringova moreuza.).

Kada je teška bolest oborila Katarinu I, došao je na presto unuk Petra Velikog — Petar II tobože po testamentu Katarininom, a u stvari blagodareći sporazumu velikaša i garde. Vladavina ovog umno i moralno nedovoljno razvijenog dečka predstavljala je u mnogom reakciju vladavini Petra Velikog, koja se donekle zapažala za vreme Katarine I. Proteran je u Sibir, izgubivši ogromno imanje i prvi položaj u državi, svemoćni Menjšikov. Dvor se preselio u Moskvu, pa je bilo zabranjeno, pod pretnjom teške kazne, da se čak pominje mogućnost njegova povratka u Petrograd. Prestala je briga o ruskoj mornarici. U odnosima prema Ukrajini uveden je veoma pomirljiv kurs politike, te je došlo do obnove njene autonomije prilikom izbora novog hetmana Danila Apostola (1728.), dok Petar i njegova naslednica nisu dopuštali da se popuni to mesto, upražnjeno smrću hetmana Skoropadskog (1722.) Umesto i pored ljudi iz nižeg plemstva, stranaca i ljudi tamnog porekla, ponovo se ističu članovi visokog plemstva, naročito knezovi Dolgoruki (iz ove porodice mladi car je sebi izabrao i ljubimca i verenicu). Ovo carevanje bilo je kratkog trajanja; car, istrošen gozbama, uživanjima i neurednim životom, podlegao je velikim boginjama noću između 18. i 19. januara 1730. u Moskvi, nekoliko sati pre vremena, određenog za njegovo venčanje.

Sa Petrom II ugasila se muška loza kuće Romanova, pa je presto prirodno prešao u ruke predstavnika njene ženske linije; samo je trebalo rešiti ko će od tih predstavnika doći na presto Sveruske Carevine. U obzir su dolazili u prvom redu potomci cara Petra Velikog, onda potomci njegova slaboumnog starijeg brata Ivana V. Odbacivši ćerku Petrovu Jelisavetu, kao rođenu pre braka, pa i njegova unuka (od starije mu ćerke Ane), Petra, vojvodu Holštajn-Gotorpskog, budućeg Petra III; odbacivši najzad i stariju ćerku Ivanovu — Katarinu, vojvotkinju od Meklenburga, zbog opake ćudi njena muža i opasnosti da će on uvući Rusiju u politiku svoje vojvodine, „vrhovna gospoda“ su, na predlog najjače glave između njih, kneza Dimitrija Goljicina, izabrala za caricu drugu ćerku Ivanovu, Anu, udovicu kurlanskog vojvode. Ali tom prilikom „vrhovna gospoda“ su odlučila, isto na predlog kneza Goljicina, da se formalno ograniči carska vlast nekom vrstom pisanog ustava.

Čim je u noćnoj sednici proširenog Vrhovnog Tajnog Saveta na njegov predlog izabrana za caricu vojvotkinja Ana, Goljicin je predložio da se treba pobrinuti o olakšanju položaja gospode; treba, reče on „sebi volju povećati“. I onda je drugog dana stavio na pretres takozvane „tačke“ uslova („kondicija“), na osnovu kojih Ana treba da se primi uprave nad zemljom. U najvećoj tajnosti prihvaćene su i pretresane ove „kondicije“ i tajno poslate u Mitavu, zajedno sa javnim pozivom vojvotkinji da dođe u Moskvu i po želji „cele zemlje“ stupi na presto „svojih predaka“. Ove „kondicije“ Ana je primila i potpisala; bila je srećna da se oslobodi Mitave, gde je provela oko 20 godina udovičkog života, puna neprijatnosti i poniženja. U „kondicijama“ Ana je obećavala, da se neće udavati, niti sebi imenovati naslednika za života ili posle smrti; ona se obavezala voditi upravu u saglasnosti sa Vrhovnim Tajnim Savetom, koji je dužna „sadržavati u sastavu od 8 lica“. U ovoj tačci opaža se čisto oligarhiska i čak lična tendencija celog preduzeća „vrhovne gospode“, kojih je bilo tačno osam. Bez pristanka toga Saveta carica ne sme: 1) da objavljuje rat, 2) da zaključuje mir, 3) da opterećuje podanike novim porezima, 4) da unapređuje u činove više od pukovnika i poverava nekome „znatne poslove“. Garda i ostale trupe neka budu pod upravom Vrhovnog Tajnog Saveta. Dalje su sledile još i ove tačke: 5) od plemića ne odu-imati život, imanja i časti bez suda, 6) baština i spahiluka ne darivati nikome; 7) u dvorske činove „bez saveta Vrhovnog Tajnog Saveta“ nikoga ne postavljati ni od Rusa ni od stranaca; najzad ,8) Ana nije smela da rashoduje državni novac bez odobrenja Saveta. Pri kraju su stajale sledeće drastične reči: „Ako pak budem nešto od ove obaveze ne ispunila ili prekršila izgubiću rusku krunu“.

Čim su dobila pristanak Anin da zauzme upražnjeni presto i potpisane „kondicije“, „vrhovna gospoda“ su pozvala Senat, Sinod i generalitet, da saslušaju ova važna državna akta. Čitanje tih akata napravilo je veoma mučan utisak na čitav svečani skup. Pod utiskom izvesnih protesta, Goljicin je pristao, da prisutni izrade i podnesu Vrhovnom Tajnom Savetu svoje nacrte državnog uređenja. Nekoliko dana kasnije ista dozvola bila je data i plemstvu. Čim se počelo sa izradom ustavnih projekata, opozicija, koja se dotle nalazila u velikom strahu, javila se otvoreno, kritikujući „vrhovnu gospodu“ i pretresajući ustavna pitanja. Bilo je podneto Savetu više projekata, od kojih su dva najvažnija. Jedan je sastavila visoka birokratija, generali i donekle visoko plemstvo, a drugi srednje plemstvo, koje se u velikom broju skuplja u Moskvi, pozvano na venčanje cara Petra II. Oko 1100 ljudi stavilo je svoje potpise pod različne projekte. I sam knez Goljicin izradio je jedan ustavni nacrt. Taj knez bio je onda najobrazovaniji ruski političar, dobro upoznat sa tadašnjom političkom (poglavito stranom) literaturom, koja se za njega prevodila trudom naročitih prevodilaca. U svojim ustavnim projektima on se služio primerom Švedske, a uzimao je u obzir i organizaciju Rimske Carevine sa njenim savetom kneževa birača i Mletačke Republike sa njenim Savetom Desetorice. Goljicin je izmislio jedan složen ustav, po kom je carica igrala čisto dekorativnu ulogu predsednika Vrhovnog Tajnog Saveta, sastavljena od. malog broja predstavnika najznatnijih familija. Odavno nije Moskva živela toliko intenzivnim političkim životom. Pored toga, nikad pre u politički život nije bilo uneto toliko teoriskih rasprava, nikad pre nisu se pozivali na evropske ustavne primere, zakone i naučne rasprave o njima.

Pravi cilj „vrhovne gospode“ bio je nesumnjivo u tome da se utvrdi oligarhija uz caricu,. ali je mogućno da se mislilo i na republiku; ostalim grupama nije bilo toliko stalo do oblika vladavine, koliko do rešenja izvesnih socijalno-ekonomskih, pravnih i administrativnih pitanja. Ali svakako su svi, i pristaše apsolutizma i ustavobranioci, bili odlučno protiv oligarhije i lično protiv „vrhovne gospode“; „Sačuvaj Bože“, govorio je jedan ugledni plemić, „da ne bude umesto jednog samodržavnog vladara deset samovoljnih i silnih familija; onda ćemo mi, plemstvo, sasvim da propadnemo, pa ćemo morati gore nego pre klanjati se i moljakati milosti kod sviju.“

Zato, kada je Ana došla u Moskvu, našla je dosta pogodne uslove za rad na obnovi samodržavne vladavine. Iako je narod položio zakletvu prosto „gospodarici“, bez naslova samodržice, i u isto vreme otadžbini, ipak je za svakog pažljivog posmatrača bilo jasno da će preduzeće „vrhovne gospode“ skoro propasti. Već pre ulaska u Moskvu Ana je bez obzira na „kondicije“ proglasila sebe za pukovnika garde. Onda je stupila preko žena u vezu sa nezadovoljnicima, koji su bili toliko razjareni da su neki „drski“, prema rečima jednog svedoka, bili spremni na „krajnje mere“. Ubrzo javila se velika gomila, oko 800 velikodostojnika, generala, viših oficira i prostih plemića sa pismenom molbom, da carica naredi pretres podnetih molbi o uređenju države. Carica je odmah naredila taj pretres i pozvala je „vrhovnu gospodu“ na ručak. Ovim manevrom ona je nju odvojila od mase, u kojoj je rad pristaša apsolutizma uzimao sve većeg maha. Posle ručka gomila tih ljudi izašla je sa velikom vikom pred caricu, tražeći da ona bude samodržica, poput njenih predaka, i obećavajući da će pred njene noge baciti glave njenih „zločinaca“. Ana naredi da se donesu „kondicije“ i pred razjarenom gomilom zapita „vrhovnu gospodu“ da li treba kondicije poništiti. Nesrećni oligarsi samo klimnuše glavom, te Ana pocepa prvi pisani ustav ruske carevine. Odmah iza toga narod se ponovo zakleo na vernost carici i samodržici Ani, Vrhovni Tajni Savet bio je ukinut, a zatim je nastala osveta „zločincima“. Porodica Dolgorukih je prva nastradala. Mnogi od njenih uglednih članova, izgubivši službu i imanja, behu proterani u Sibir; kasnije su neki od njih osuđeni i kažnjeni smrću, posle nečuvenih muka. Knez Goljicin ispočetka se nalazio samo u nezvaničnoj nemilosti. Ali kasnije i njega osudiše na smrt, koju mu je carica zamenila doživotnim zatočenjem, oduzevši mu celu imovinu. Među konfisciranim stvarima našlo se „na tuđim dijalektima i na ruski jezik prevedenih oko 6000 knjiga;“ tri sanduka sadržavala su raznovrsne knjige na holandskom, španskom, engleskom i švedskom jeziku. Muke Goljicinove u tvrđavi bile su kratkog veka: kroz nekoliko meseci stari knez je umro (1737.). Uopšte, carevanje Ane Ivanovne bilo je puno političkih parnica i progona, izazvanih donekle bunama i zaverama (u jednoj zaveri učestvovao je i neki mladi dvoranin Srbin, po imenu Todor Milošević), ali još više razgovorima, opasnim ili neugodnim po caricu i vladu.

Da bi zablagodarila plemstvu, koje je oslobodilo od tutorstva vrhovne gospode, Ana je rado potpisala nekoliko ukaza u njegovu korist: tako je bio ukinut zakon Petra Velikog, prema kome je samo jedan od sinova plemića mogao da mu bude naslednik. Tom prilikom utvrđeno je u načelu, da samo plemstvu pripada pravo da drži u svojini. takozvana naseljena imanja, t. j. poljska dobra sa seljacima kmetovima. Ovo je bila izvanredno važna mera. Kasnije su bili doneti zakoni, na osnovu kojih je otvorena vojna akademija i smanjen je rok obavezne službe plemića.

Ana, razume se, nije mogla da sama upravlja. Postepeno se stvorio njen uži krug, koji je stvarno vodio sve poslove. U njemu su se naročito isticali caričini ljubimci Levenvolde i Biron, obojica Nemci, sa čitavom gomilom manje poznatih ali veoma štetnih Nemaca. Ova uprava Nemaca vređala je nacionalno osećanje ruskog plemstva, a pored toga Biron je izveo u velikom stilu jednu ekzekutivnu naplatu dužne glavarine, te su tom prilikom, pored seljaka, osetno stradali plemići spahije, kao i lokalni administratori. Iako su neki od novijih istraživača pokušali da prikažu u povoljnijoj svetlosti ovu vladavinu, ipak moramo reći, da u glavnom ova istoriska rehabilitacija nije uspela, te, prema tome, treba smatrati doba carice Ane kao vrlo mračno u istoriji Rusije. Sama carica nije bila bez inteligencije; nije bila. ni bez sposobnosti; ali, pretrpevši mnogo beda i poniženja, kao udova kurlanskog vojvode, pa našavši se odjedared u položaju neograničene vladarke velike države, izgubila je potpuno moralnu ravnotežu, dala je volju svojoj opakoj ćudi i, gotovo ne mešajući se zbog lenosti, slabe obaveštenosti i loše spreme u tok državnih poslova, ona je obično pokazivala da je vladarka svojim raspikućstvom i pakošću u velikim razmerama.

Spoljnja politika vlade carice Ane nije zabeležila znatnih uspeha, iako je bila dosta aktivna sa stalnim uplitanjem u evropske poslove. Tako je ruska vlada pomagala, kandidaturu saksonskog kneza izbornika Stanislava Avgusta III. za poljskog kralja protiv kandidature domaćeg poljskog plemića Stanislava Lešinskog. Malo kasnije vlada je bila primorana, da vrati Persiji osvojenja Petra Velikog na jugu od Kaspiskog Jezera (1735.), gubitak, koji nije bio kompenziran malo ranijim osvajanjem pustinja na severu od istog jezera, na jugu i na istoku od reke Urala (1731.). Da bi podigla svoj ugled vlada je razvila živu akciju u Istočnom Pitanju; zajedno sa Austrijom objavila je rat Turskoj. Ovaj krvavi rat doneo je ruskoj vojsci novu i veliku slavu (pobede Miniha kod Hoćima i Stavučana), ali je stao Rusiju golemih žrtava, te se završio Beogradskim Mirom (1739.). Po njemu Austrija je izgubila severnu Srbiju, a Rusija je morala da vrati Turskoj veći deo svojih osvajanja, zadovoljivši se stepama na obalama donjeg Dnjepra, sve do Azovskog Mora i čuvenim Azovom, ali bez prava da od njega stvori tvrđavu. Rezultat svakako nije ni iz daleka opravdao podnete žrtve.

Ana je odredila uoči svoje smrti za svoga naslednika tada tek rođenog princa Ivana, sina njezine nećakinje Ane, ćerke njene sestre Katarine i vojvode Leopolda od Meklenburga, udate za princa Antona Uljriha od Braunšvajg-Lineburga. Tako je, istina za vrlo kratko vreme, takozvana Braunšeajška familija zauzela prvo mesto u Ruskoj Carevini. Za regenta je carica odredila, umesto roditelja budućeg cara, svoga ljubimca Birona, već onda izabranog, blagodareći njenom zauzimanju, za vojvodu kurlanskog. Odmah posle njene smrti (17. oktobra 1740.), vojna zavera na čelu sa Minihom, u tren oka, bez ijednog kuršuma oborila je mrsku „rđu“; Biron je bio uhapšen, premlaćen i u Sibir prognan. Majka mladog cara proglašena je regentkinjom, a njegov otac — vrhovnim zapovednikom vojske. Garda i prestoničko plemstvo, nezadovoljni neozbiljnošću i nemačkim karakterom ove vladavine, pristali su onda uz carevnu Jelisavetu, jedinu živu naslednicu Petra Velikog. Isto tako lako, kao što je bio oboren Biron, bila je obo-rena i Braunšvajška familija. Nakon progona na sever, nesrećni car Ivan VI bio je zatočen u Šliselburgu, gde je 1764. završio svoj jadni život, ubijen prilikom jednog bezuspešnog pokušaja da ga oslobode i vrate na presto.

Dolazak na presto carice Jelisavete pozdravili su plemstvo, pa čak i širi krugovi sa velikim oduševljenjem; desili su se tom prilikom jaki izgredi protiv Nemaca uopšte. Nekoliko Nemaca velikodostojnika izgubili su svoje položaje i otišli su u progonstvo (među njima i Minih). Vladavina poslednje od Romanova — carice Jelisavete, iako spada u doba dvorskih prevrata, ipak se donekle razlikuje od prethodnih šesnaest godina, koje su protekle posle smrti njenog oca, i to nešto većom ozbiljnošću, relativnom stabilizacijom prilika i izvesnim spoljnjim i unutrašnjim uspesima. Carica Jelisaveta bila je bez ikakve sumnje dovoljno obdarena prirodom i naročito je imala dobro srce. Ali i nju su donekle pokvarile godine provedene u nemilosti vlastodržaca, u relativnoj bedi i izvesnom strahu za svoju sudbinu. Opasna pretendentkinja na ruski presto, ona je bila stalno pod paskom za vreme vladavine njene sestre od strica, Ane Ivanovne, i njene sestričine Ane Leopoldovne. Ipak je, u glavnom, Jelisaveta održala svoju prirodnu veselu ćud i zato je njeno carevanje bilo puno uživanja i veselja. Njeni dvorci u Petrogradu bili su više nalik nalik na neku privremenu kasarnu. Privatne sobe i same carice i njene najbliže okoline, bile su tesne, neugodne, neuređene, neukusne, dok su sale za primanja, ručkove i naročito balove sijale raskošju i bogatstvom, kao i one zabave, koje su se u njima odigravale. Carica je prednjačila u raskoši svojih toaleta; posle nje je ostalo oko 15.000 haljina, masa svakojakog rublja, šešira i drugih toaletnih stvari, pa i neisplaćenih računa. Veseli balovi bili su ponekad pokvareni nekom bujnom eksplozijom caričinog gneva: najčešće se to dešavalo zbog toga, što bi poneka dvorska dama pogazila red uveden od carice ili se pojavila u haljini ili šeširu nalik na caričine, što je bilo najstrože zabranjeno, naročito ako je nesrećnica izgledala lepše od same carice. Ponekad je takva eksplozija ženske surevnjivosti imala strašnijih posledica, nego što je javno šamaranje previšnjom rukom ili prostačke grdnje iz previšnjih ustiju; tako su dvorskoj gospođi Lopuhinoj iz odlične plemićske porodice, koja je bila lepša od carice, te je naljutila svojim ponašanjem i nekim neugodnim rečima, napakovali teške krivice; osuđena zbog veleizdaje i uvrede veličanstva, nesrećnica je bila javno išibana, jezik joj je odsekao dželat, i ona je otišla u Sibir. Većina političkih parnica, kojih je bilo veoma mnogo i u ovo vreme, imale su za uzrok neke nezgodne reči, kazane često u intimnom krugu, izgovorene više pod uticajem alkohola, ali dostavljane vlasti. Ozbiljnih zavera i političkih istupa nije bilo, kamo li buna, sem pojedinih izgreda ozlojeđenih seljaka protiv plemstva.

Carica se retko kada mešala u državne poslove; češće se ipak bavila spoljnjom politikom, unoseći u nju motive lične mržnje ili simpatije; ali se i u toj politici osećala krajnja nesprema caričina. Za primer toga se obično navodi, kao utvrđen fakat, iskazano negde već pri kraju carevanja, njeno čuđenje kada je saznala da se ne može suvim putem doći u London. Između ministara i đenerala tog doba istaklo se nekoliko ozbiljnih i sposobnih ljudi, iako su oni gotovo svi bili i podmitljivi i veliki kradljivci.

Dve su ustanove okupljale glavne državničke snage carstva: Senat, koji je igrao naročito znatnu ulogu u doba, kada se na svakom koraku isticala važnost tradicija Petra Velikog, te su se trudili da im bar donekle sleduju, i kasnije „Konferencija na Previšnjem Dvoru“, više intimni savet caričin. I jedna i druga ustanova sprovodile su odlučno plemićsku politiku, pa se carevanje Jelisavetino moglo smatrati kao zlatno doba plemstva. Niz mera učvrstio je njegove socijalne i političke položaje, te se u krugu carici bliskog visokog plemstva spremalo oslobođenje plemstva od obavezne službe državi, koje je formalno ozakonio njen naslednik. U nacrtu novog zakonika, koji je izradio naročiti odbor a odobrio ga Senat (taj zakon nije doduše nikad ugledao sveta, ali je njegov uticaj na kasnije zakonodavstvo van svake sumnje) bilo je formulisano takozvano „krjepostnoje pravo“ t. j. pravni odnos spahija plemića i seljaka kmetova uređen je tako, da je taj odnos pretvoren u pravu ropsku zavisnost seljaka. Seljak je postajao gotovo instrumentum vocale (alat koji govori) starog rimskog prava i rimske gospodarske književnosti.

U nizu mera donesenih u korist plemstva bilo ih je i takvih, koje su bile korisne i za čitav narod; takva je bila, na primer, mera: ukidanje unutrašnjih carinskih linija, koje su jako smetale razvijanju trgovine i privrede. Ovu je meru predložio jedan od glavnih državnika iz vremena Jelisavetina grof Petar Šuvalov, čovek nečistih ruku, ali odličan finansier. On je izveo nekoliko finansiskih reforama, koje su omogućile Rusiji da izdrži bez velikih potresa i raspikućstvo dvora i velika ratovanja. Brat ovog Šuvalova — grof Ivan, iako nije bio onakav idealista, kakvim bi ga neki hteli prikazati, ipak zaslužuje da bude spomenut sa zahvalnošću. Veliki i pravi prijatelj prosvete, on je nastojao da se otvori moskovski Univerzitet, prvi Univerzitet u Rusiji sa većinom stranih profesora, ali sa ruskim, i to iz raznih staleža, sastavljenim korom studenata (12. januara 1755. god. na dan svete Tatijane). Ime Ivana Šuvalova nerazdvojno je vezano sa imenom velikana ruske prosvete i nauke Mahajla Lomonosova (1711. do 1765. god.) Sin jednog seljaka pomorca, Lomonosov je, žedan prosvete, već kao zreo mladić pobegao od kuće u Moskvu, svršio tamo teološku školu, pa onda pošao u Nemačku da nastavi nauku. Vratio se otud kao izrađen naučenjak. Tek je sadašnjost ocenila kao što treba njegove radove i otkrića, naročito na polju fizike i hemije. Tome Lomonosovu pomagao je i štitio ga je od zavisnika i neprijatelja Šuvalov. Pored čisto naučnih radova, Lomonosov se istakao kao talentovan pesnik i kao jedan od reformatora ruskog jezika.

Donekle u vezi sa intimnim životom caričinim stajala je njena ukrajinska politika. Posle smrti hetmana Apostola (1734.) vlada carice Ane nije dopustila izbor hetmana Male Rusije, nego, držeći se politike Petra Velikog, ponovo je radila na ograničenju i postepenom ukidanju ukrajinske autonomije. Poverena je vlast u ovoj pokrajini naročitoj „Upravi hetmanskog ureda,“ potčinjenoj Senatu, a ne Kolegiji spoljnjih poslova, s kojom su se službeno dopisivali raniji hetmani. Godine 1744. Jelisaveta je posetila Kijev (s tim je u vezi građenje u tom gradu skromnog ali izvanredno lepog carskog dvorca i saborne crkve apostola Andrije, možda jedne od najlepših arhitektonskih tvorevina XVIII veka; obe građevine su dela čuvenog Rastrelija.) Jelisaveti su ukrajinska staršina, t. j. kozačke starešine i mesni plemići, podneli molbu da se dozvoli izbor hetmana. Carica, vezana prvo ljubavlju, a onda i zakonitim crkvenim brakom sa lepim kozakom, bivšim pevačem njene kapele, Aleksijem Razumovskim, koji se inače držao veoma povučeno i nije se mešao u državne poslove, kao što su to obično radili drugi ljubimci, rado je ispunila molbu ukrajinskih prvaka, samo je stvar bila odgođena, dok ne odraste Ćirilo Razumovski — brat caričinog muža koji se školovao u inostranstvu. Čim je on završio svoje školovanje bio je sa uobičajenim sjajnim ceremonijalom izabran i od carice potvrđen kao hetman Male Rusije (1750.), On je bio poslednji hetman stare Ukrajine. U isto vreme beše Razumovski predsednik Akademije Nauka i uopšte vrlo karakteristična i značajna ličnost: prosvećen, slobodouman, uljudan, ali len i razmažen.

U južnim predelima Ukrajine nastavila je vlada Jelisavetina kolonizacione pokušaje cara Petra i carice Ane. Radilo se o naseljavanju praznih, ali plodnih zemalja ugroženih od stepskih razbojnika Tatara, i to poglavito doseljenicima iz naroda „jednokrvnih i jednovernih,“ u prvom redu Srba, koji behu nezadovoljni austro-ugarskom, odnosno turskom vladavinom. U to vreme desilo se „razvojačanje“ Potiske i Pomoriške Krajine, pa se dosta veliki broj Srba, koji nije tačno utvrđen, uputio u Rusiju, na poziv ruske vlade, a pod vođstvom Horvata, Preradovića i Ševića (1752 do 1754.) Sem na jugu, vršila se kolonizacija i na jugoistoku, u basenu reke Urala.

Što se tiče srpskih naseobina, o njima se ukratko može da kaže ovo: Srbima su bila dodeljena dosta prostrana i plodna zemljišta. Oni su grupisani u dve veće naseobine, u „Novu Srbiju“ i „Slaveno-Srbiju.“ Količina dodeljenog zemljišta zavisila je od čina doseljenika. Doseljenici su se delili na pukove i čete, sa obavezom stalne vojne službe o svom trošku u mirno, a o vladinom trošku u ratno doba. To je bila organizacija sasvim nalik na onu u Vojnoj Granici. Srbi su imali svoje sveštenike i svoju upravu i sudove i živeli su po svojim običajima. Ali uskoro se celo ovo preduzeće pokazalo kao promašeno: izbili su međusobni sukobi između vođa; učinjene su izvesne zloupotrebe, bilo je unutrašnjih nereda, parnica i neprilika, naročito sa okolnim stanovništvom druge narodnosti. Pored toga i uslovi za život pokazali su se prilično teški. Ipak, sve do carevanja Katarine II te naseobine su postojale, sačuvavši svoju avtonomiju. Ali prvih godina ove carice Horvat je bio uklonjen, a naseobine su potpale pod redovnu vojnu i civilnu upravu. Unutrašnja istorija, kao i podrobnosti spoljnje istorije srpskih naseobina, nisu još obrađene i rasvetljene.

Vlada carice Jelisavete nije vodila aktivne politike vezane sa Istočnim Pitanjem i držala se u tom pogledu veoma oprezno. Veze sa balkanskim hrišćanima ograničavale su se na šiljanje blagočestivih poklona i ponešto novca za manastire i crkve. Poneki balkanski hrišćanin, koji 6i došao u Rusiju, bio bi vrlo lepo dočekan, naročito Crnogorci, od kojih su neki boravili duže vremena u Rusiji, a neki su stupili u rusku službu, povećavši na taj način broj srpskih doseljenika, koji su se dosta brzo pretopili u Ruse. (Ivav Podgoričanin, na primer, dobio je grofovsku titulu i ogromna imanja u harkovskom okrugu).

Spoljnja politika Rusije tih godina bila je više orijentisana u pravcu srednjeevropskih interesa, sa naročitim obzirom na ruski položaj na Baltičkom Moru. Tako se godina 1742—43. ratovalo u Finskoj sa Švedskom. Taj se rat završio proširenjem ruskih predela u Finskoj. U rat za austrisko nasleđe Rusija se nije umešala, ali se aktivno umešala u Sedmogodišnji Rat, i to na strani Austrije a protiv Fridriha II. U ovom ratu, koji nije imao nikakva bitnog interesa za Rusiju, ruska se vojska pokazala na visini; loše snabdevena, bez ikakvog saniteta, sa slabim glavnim zapovednicima, ona je ipak, blagodareći talentima sporednih zapovednika, hrabrosti i nečuvenoj izdržljivosti nižih oficira i vojnika, dobila nekoliko lepih uspeha. Ona je osvojila veliki deo Pruske sa Berlinom. Tu je stekao svoje prvo ratno iskustvo, prve rane i prva odličja, budući veliki vojskovođa, nepobedivi Suvorov. Posle smrti carice Jelisavete njen naslednik, obožavalac Fridriha Velikog, Petar III odmah je napustio savez sa Austrijom, opozvao je rusku vojsku iz Pruske i vratio je Fridrihu sva ruska osvojenja bez ikakve naknade.

Jelisaveta je spremala za naslednika svoga nećaka, sina njene sestre Ane, vojvodu Holštajn Gotorpskog Karla Petra Uljriha, koji je, primivši pravoslavlje, nazvan Petrom Todorovićem. Umna i moralna, a donekle i fizička (usled velikih boginja) nakaza, naslednik ruskog prestoda bio je uvek predmet javnog negodovanja i prezira svoje tetke carice, prikrivene mržnje svoje žene, neobično pametne i talentovane velike kneginje Katarine, rođene princeze Sofije Doroteje Šarlote od Anhalt-Cerpsta, i tajnog nezadovoljstva sviju, koji su s njim dolazili u dodir. Kada je taj osnivač poslednje vladalačke ruske dinastije zauzeo carski presto, (na Božić 1761.), on je pokazao sve svoje mane: nedostatak takta, krajnju umnu ograničenost, amoralnost, mržnju prema svemu ruskom, zajedno sa neobuzdanim prusofilstvom i obožavanjem Fridriha Velikog, kome je služio kao dostavljač sa ruskog dvora za vreme Sedmogodišnjeg Rata. Ipak, neke mere ovog vladara nisu bile loše: tako, na primer, ukidanje zloglasne tajne kancelarije. Znameniti ukaz o slobodi plemstva, pripremljen još za vreme Jelisavetino, imao je ogroman istoriski, politički, socijalni i kulturni značaj. Tim je ukazom rusko plemstvo oslobođeno od obavezne službe državi, u isto vreme ostavljena su mu u neograničenu svojinu sva nepokretna imanja, i baštine, i spahiluci, sa svima kmetovima, „podanicima“ njegovim. Ovaj ukaz od 18. februara 1762. pogodio je teško seoski svet, jer su njegova s mukom sticana prava bila ukinuta. On je odgovorio na nj ubrzo velikim brojem buna.

Na prestolu sveruskih careva Petar III je imao vidik i interese vojvode jedne male nemačke kneževine. On se spremao, da se ruskom krvlju obračuna sa istoriskom neprijateljicom svoje kneževine, sa Danskom, poslavši protiv nje rusku vojsku sa gardom i mornaricom. Vojna zavera osujetila je tu nameru; gardiski državni udar od 28. juna 1762., koji je prošao bez prolivanja krvi, zbacio je Petra III i doveo na ruski presto njegovu suprugu Katarinu.

Nekoliko dana kasnije ovaj državni udar dobio je svoj krvavi epilog. Zatočen u letnikovcu Ropši, zbačeni car provodio je vreme u pijanstvu, zajedno sa nekim od zaverenika i ljubimaca njegove žene, koji su ga 28. juna oborili. Jedne večeri izbila je neka svađa između napitog Petra i njegovih drugova i oni su ga u tuči ubili. Okolnosti ovog gadnog ubistva ostale su u detaljima nerasvetljene. Ali svakako, presto Katarine II bio je okaljan krvlju njenog supruga, te ju je misao o eventualnoj osveti kao bauk stalno pratila celog njenog života. Tim događajem završava se „doba dvorskih prevrata“, i nastaje znamenito doba carice Katarine II.