Judin plač
Golgota je pusta. 'Rču straže pjane,
Natušteno nebo čeka tuč da srine
U zemljina nedra, željna svete mane,
A vrhom korača stazom punom gline
Strašni crni kolos, i kadikad stane
Pred krvavim krstom i ludački zine,
A s njegovih usta, kô očaj kad plane,
Tutnji usov reči i ječi sred tmine,
Dok se oči cere da i vrag se zgrane:
»Prljava je rulja došla da te skine,
Da ti ljubi noge, usirene rane.
O, mesto da kosti oglođu ti psine
I da čopor strvi himnu tvoju lane
I lešinu stežu karike i šine
I zločine oči iskljuju ti vrane,
Krv otrovna tvoja svetom će da line
I skotiju glupu do u srce gane.
Ja učinih, ludak, da za tobom gine
To pijano krdo poganštine sane!
Avaj, ja te stvorih Bogom vere njine,
Svukoh s neba sunce, da vrh tebe grane!
Ti si lopov bio što se za se brine:
Laž je vaskrs mrtvih i vino iz Kane,
Gnoj zarazni — krv što svetom će da šine.
Za ovo sam srebro što mi prži dlane
Kupio ti večnost, digao međ' džine.
Smrvih te, da zora u ponoć ti svane.«
Kolos ne da smolnoj suzi da mu kane
I podbule oči krvavi i kida.
Nebom hrle vetrom oblačine gnane,
A sav modar Juda na Golgoti rida.
1912
