Jelisaveta/Drugi deo
| ←Prvi deo | Drugi deo Pisac: Đura Jakšić Jelisaveta |
Treći deo→ |
VL. VAVILA: Vek protiče, deco! — Vek za vekom
Možda tužno uzdišući plače;
Ali vapaj do nas ne dopire —
Crna kopren vekovečitosti
Rastavlja nas od tajnih grobova,
U kojima sahranjeni leže
Vek čoveka, prošlost čovečanstva.
Tuže l’ veci silnih Nemanjića?
Čas plače li njihove propasti,
Il’ podlaca pakosnim kikotom
Glas potmuli tuzi potomaka
U sretanje podrugljivo šalje?
Mudrost ne zna — promisao ćuti...
Jedno vidiš okom srca svoga,
Na temenu bedne sadašnjosti,
Sinji teret ropstva i progonstva.
Vidiš Bosnu!...
Pak i opet...
Je l’ blagoslov, il’ je kletva crna,
Što joj bore sindžirli pisaljkom
Po pognutom čelu očajanja
Čvrstom rukom beleži nasilnik?
Bog je to hteo, deco, bog!...
RADOŠ: Sed’ oče, prosti!
Reč ti uzedoh; —
Al’ i ja klanjam prema istoku
I metanijama bogobojaznim
Pogled povraćam svesazdatelja
Na razvaline carstva našega;
Ali propasti slave negdašnje
Crni je đavo bio vinovnik!...
VL. VAVILA: Ne greši, sine!...
Al’ onaj što je venac trnovi
Za spasenije ljudi nosio,
U mrak je vrgô silu satansku.
RADOŠ: I opet velim da je satana
Kršeć po mraku gvozden ogrljak
Kroz trošnu zemlju, crne slojeve,
Kopajuć gneva oštrim noktima,
Prorinô zemlju, prezrô podzemnost;
Da onog dana, dana Vidovog,
Krvavi pečat vlade paklene
Na čelo tisne celog naroda...
VUKSAN: Da! da! I pravo ima Orlović!
Đavo je onde nokat zabagljô
Knez Lazar gde se bogu molio;
Pa tu sad, oče, i ne pomaže
Pomaganja ti duga molitva...
Oružje!
KATUNOVIĆ: Otkud oružje?
VL. VAVILA: Otkud oružje?
Da nam ga dužde nije poslao?
VUKSAN: Svet otac jednu, te jednu, gospodo!
Kao da nije knjigu učio —
Ne zna duždeve — ne zna prevaru!
RADOŠ: Jest, oče!
Al’ kad za dužda padnemo svi,
Šta će nam posle njini mačevi?
Šta će nam puške, što li štampara?
Il’ da Latini posle štampaju
S porugom njine oštre dosetke
Propasti naše ludi posledak?
Da pišu:
„Za pet hiljada“ — reci,
Da je: „Za deset tisuć’ cekina,
Tu i tu, na tom i tome mestu,
Naroda srpskog izbor sinova
Hiljadu palo — dana tog i tog!...“
I to za kog?
VUKSAN: I zašto?
KATUNOVIĆ: Za sebe.
I za buduće svoje prijatelje.
VUKSAN: Ha! ha! ha!
Šta čovek zbori: — za prijatelje?
VL. VAVILA: Za saveznike...
Jer kada kucne svete slobode
Taj tako željno iščekivani čas,—
Ko će uz nas?
Radošu, reci ko?
Ako ne oni što nam dadoše
Đerku, onako divnu gospođu,
Oružja, džebane, štamparu,
Ako ne oni, neće Arnaut!
RADOŠ: I Cigane bih zvao u pomoć,
Samo Latine — ne!
VUKSAN: Cigani su diviji,
Latini podli i lažljiviji.
RADOŠ: Pa onda, ko zna da l’ i dadoše?
Il’ samo naše lakoverije
Sa obmanama goje večitim?
VL. VAVILA (za sebe): Neverni Toma!
KATUNOVIĆ: Ma što zborite kao u inat,
Hajd’ ne čudim se našem Vuksanu,
On uprav’ ne zna šta je ozbilja,
Pa mu je niko i ne kazuje. —
Al’ tebi, Radošu!
RADOŠ: Nemoj se posle ni meni čudit, —
A mislim da se ne bi mogô
Kad bi mi znao mudre razloge
U drugom veku što sam pribrao
Mereć lukavstvo iste tazbine,
Koja nas za nos vuče varljivo...
Al’ evo ide knez!...
VL. VAVILA: Dobro nam došao, gospodaru!
KNEZ ĐURĐE: Bolje našao!
Blagoslovi, oče!
VL. VAVILA: Bog neka te blagoslovi, kneže!
I što nebo na nedrima sjajnim
Sreće krije u daljnoj visini,
Želim tebe njome da kruniše!
Živeo nam dugo sa gospođom!
SVI: Živeo!
KNEZ ĐURĐE: Srce mi zna —
Svedok je jedan bog
Da sam o vama samo mislio
Za triest dana moje veridbe.
VUKSAN (za sebe): Jest o nama,
O ceni našoj —
Kô pošto bi nas bolje prodao?
Pa opet hvala mu!... Kakvi smo mi,
Mogao nas je i pokloniti.
KNEZ ĐURĐE: Vas videt, braćo,
Želja mi beše, —
Vas, diko srpska, sedi glavari!
Serdari, kapetani, vojvode!
Slobode svete tvrdi stubovi!
Propalog carstva ruko čelična!
Nasilja turskog plahi potope!
Planina ovih sjajni oklope!
VL. VAVILA: Oh, kad te videsmo!
A strepili smo mnogo za tobom.
Kad tako nekad jutrom poranim
I sa vrhova našeg Lovćena
U mutno more pogled utone,
A iz nedara mu vidim užasnut
Sve proždiruću silu gde peni, —
Pa bojeći se gneva božijeg,
Kâ onaj iver ljudske ništine
Što se na burnoj sili premeće
Krijući svoje nade jedrila, —
Naroda srpskog znajuć sudbinu
Zadrktao sam često za tobom...
RADOŠ: A ja ti sumnjah i o tazbini —
Oprosti, kneže!
Ma Latini su!...
KNEZ ĐURĐE: Sad su nam braća.
A kći je njina tvoja gospođa!...
VL. VAVILA: Bog da je živi!
RADOŠ (za sebe): Al’ ne da bude moja gospođa!...
SVI: Bog da je poživi! Živela gospođa!
VL. VAVILA: Ostareo sam,
I gledao sam mnoge radosti,
Ali nijednu što bi ličila
Na ovu sada te nam dovede
Gospodsko čedo u dvor gospodski.
KNEZ ĐURĐE: O lepoti joj pesme pričaju —
Ali i mudrost onde stanuje
S krotošću gde se skromna nevinost
Na jagodicam’ lica rumenog
U zajednici sjajnoj celuju;
Ta krotost srca i duše njene
Ljubavlju meni dušu zanese. —
VUKSAN (za sebe): Ta Latinka će ga zaludeti — ako već nije, bože oprosti — poludeo.
KNEZ ĐURĐE: Ali ne sebe.
Vas radi, braćo,
U Veneciji ćerku zaprosih.
VUKSAN (za sebe): E, boža mi vjera, da brzo li lagati nauči!... Nas radi je isprosio?... Laže, zdravlja mi! A isto bi tvrditi mogao: vas radi spavam, sanjam, jedem, hodam — sve to vas radi činim; a ovamo je, opet, uzeo Latinku, a boga mi, bi ona po nama i sijede pletenice ponijela, il’ ako se baš za nas starao, bar da je desetinu sa sobom doveo.
KNEZ ĐURĐE: Na vas gledi posvećena seni
Poslednjega od srpskih careva
I u sanu viteške večnosti
Vam’ amanet na dušu polaže,
Osvetnici carstva njegovoga,
Da mu krunu nezavisimosti
Na grudima ovijeh krševa
Svojom krvlju sačuvate verno...
— I o tome, sedi poglavari,
O svetinji, o slobodi srpskoj —
Reč povedoh u svojoj tazbini!...
RADOŠ: Zar i o tome?
To sam slutio...
KNEZ ĐURĐE: Opisujući perom očinskim
Tvrdog kama nerodicu večnu,
Sirotinju junačkih sinova,
I bojeva stogodišnjih sledi:
Glad, golotu, pogibiju, bedu,
Što nam često bez džebane bojne
Na nevolji dolaze nevoljno —
Sedom duždu iz očiju starih
Izvio sam suzu sažaljenja.
RADOŠ: Suzu sažaljenja?
KNEZ ĐURĐE: Jeste, Radošu!
I obeća poslat nam oružja.
RADOŠ: Obeća nam — golo obećanje.
KNEZ ĐURĐE: I poslao je
Pet hiljada plamenih pušaka.
RADOŠ: Golem je poklon, kneže,
Sirotinju će našu ubiti.
KAP. ĐURAŠKO: I kopljem bismo Turke tobdžije,
I sabljama im ruke sekosmo,
Kojimano su silni tirani
Garave puške često grlili.
SVI: Živeo dužd! Živeo knez sa kneginjom!
PRVI SERDAR: I u sanu sam pušku spominjô...
DRUGI SERDAR: Hajd’ sad, Turčine! Hodi, skotino!
TREĆI SERDAR: Dođi, da čuješ jeku planina!
ČETVRTI SERDAR: Da poznaš decu naših krajina!
PRVI SERDAR: Al’ je od plama stidan vuk!
DRUGI SERDAR: A još ga više mrzi puk!
TREĆI SERDAR: Mamićemo ga na strv.
ČETVRTI SERDAR: Na onu skotsku, tursku krv!...
VL. VAVILA: Velji je gospod, deco!
A milost mu je kao selena —
Po svetovima sobom stvorenim
Svetove stvara, nove milosti —
Nad gromovima bdi i munjama;
A narodima i vladarima
U dobroj volji svoje svemoći
Blaženog mira pruža grančicu.
I svet se smeje, nebo raduje,
A u poljupcu žarke ljubavi
Ispolin neba, sunce vatreno,
Ispija suzu tuge zemljine...
A katkad kopljem gneva nebeskog
Neizbrojene parne svetove
I baciv plamen svoje mrzosti,
Prirodu puni duhom paklenim;
Sunca poleću, zvezde preziru
Opredeljenja svoga putove
I po beskrajnoj pusti lutajuć,
S buntovnici se biju repati,
Dok kao ona sitna đinđuvčad
U bezgraničnom prsnu prostoru...
Silan je on, silan, milostiv!
Slaboga štiti, silnog prisili
Da silu prizna mnogo slabijeg...
— Milost je, deco, ovo njegova,
Ovo oružje i prijatelji,
Štono prostranim morem vladaju,
Poslanije je volje njegove —
Da ga slavimo jekom puščanim,
Da okitimo ovo prestolje
Slobode skupe, sinjeg kamena,
Čalmama belim, golim glavama,
Što se o čelik naših kostiju
Pakosno biju, mrve, cepaju...
KATUNOVIĆ: I hoćemo, —
Kad je i gospod tome kaio!...
KNEZ ĐURĐE: Sed’ oče!
I o crkvi sam svetoj mislio.
VL. VAVILA: Mudar o svemu —
A hristijanin
Spasenja svoga svetu hraminu
U duši svojoj nosi večito.
KNEZ ĐURĐE: I kô hrišćanin,
Al’ i kô vladar gora slobodnih,
Krvavijem sam srcem gledao
Na Hercegovu zemlju zgaženu,
Na tužnu Bosnu — na te robove
Što ime svoje turstvom kaljaju
Klanjajući se polumesecu,
Odričući se vere Hristove;
Pa ne tek vere, već i imena,
I pradedovske slave stide se...
Da u tazbini pomoć zaprosim,
Da nevernicima stazu razorim,
Po kojoj će nam tužne sinove
U poganičko jato mamiti —
A spasenje je knjiga — to sam iskao —
I dobili smo slova, štamparu,
Da pravoslavne knjige štampamo,
Da ih šaljemo braći nesrećnoj,
Neka se uče boga slaviti...
RADOŠ: I to zar dadoše?
KNEZ ĐURĐE: I to, Radošu!
Al’, braćo...
VUKSAN (za sebe): E, baš sam znao
Da tako mnogorečiv razgovor
Telal tek biva većeg grdila,
Što krajem svojim pjano povodeć
Za sobom vuče tešku mrcinu —
Baš kô na repu, negde, vukovom
Što je lisica sante lepila.
KNEZ ĐURĐE: Venecija je u opasnosti.
Nesiti šakal vrele Azije,
Evrope polu skokom prejuriv,
Prestolje zlatno silnih kraljeva
Omastiv krvlju svoga besnila —
Sad more muti bojom mača svog.
VL. VAVILA: Dobar je bog —
I mi ćemo se njemu moliti
Da slabe sile dužda mletačkog
Kreposti svoje tvrdim oklopom
U svakoj bedi verno zakloni.
RADOŠ: To možemo,
Al’ više?... Oče!
Orlu su silnom krila slomljena
Sa gavranova jatom garavim
Užasnu bitku tužnog stoleća
Na visovima bijuć kamenim,
Odvojen s svetom, i sa orlići,
Bez hleba, gladan... Ah oče! Oče!
Otvori oči, pa nas pogledaj!
Na tužnom polju šta nam propade,
A šta ostade?...
VL. VAVILA: Ostade vera,
Da u promisô svemogućega,
Da u njegovu pomoć veruje.
RADOŠ: Svet oče, verujem, —
Verujem tvorca boga, đavola!
I nemogućnost bi suštu verovô —
Ali će robom ostat robovi,
A mi grobovi...
KATUNOVIĆ: Šta govorite kâ u groznici!
A gde su deca ovih planina?
PRVI SERDAR: Gde su mačevi?
DRUGI SERDAR: Gde su bičevi?
TREĆI SERDAR: Kojima ćemo skota šibati...
ČETVRTI SERDAR: Pod kojim će se ropski gibati...
PRVI SERDAR: Tirani!
DRUGI SERDAR: Varvari!
KNEZ ĐURĐE: Jest, u taj duh
Što po slobodi ovih krševa,
Kô neku svetlost svoje svemoći,
Široka krila voljno prostire, —
Pouzdavah se, braćo glavari!
I obećô sam duždu, tastu mom,
Hiljadu dece gorske poslati,
Da mu u veljoj bedi pomognu
Ugnjetatelja srpskog pobiti. —
Pa pristajete l’ na to vi!...
SVI: Svi!
VL. VAVILA: Hoćemo, kneže, svi!
VUKSAN:: On sve: „Hoćemo!...“
Kô da j’ izgubit dece hiljadu
Očitat ludom očenaš?...
RADOŠ: Ti dece nemaš, oče, ćut’!
A ja ih dvoje imam za megdan,
I ja — ne pristajem!
KATUNOVIĆ: Pa zar ih nisi za to rodio
Da na megdanu bojnom izginu?...
RADOŠ: Neka izginu —
Al’ u podnožju ovog prestola,
Braneći grud’ma kamen studeni,
Što tamom svojih crnih gudura
Svetinju čuva carstva propalog...
Al’ ne u Italiju... gospodaru, ne!
I proklet bogdô, proklet svaki taj!
Ko bi onamo išô — preziruć
Rođenog brata suzu, uzdisaj;
Da na oltaru laži mletačke
Slobode srpske oklop razbije...
KNEZ ĐURĐE: Pa ko je oklop taj?
RADOŠ: Mi!
KNEZ ĐURĐE: I mi ćemo se onde boriti
Gde se zastava samo podigne
Protivu skota, protivu Turčina.
VL. VAVILA: Hoćemo, kneže!
VUKSAN (za sebe): Hoćemo svi —
Al’ bome ti —
Kad grdnim nosom kine garonja,
I iz nedara stane sipati
Užasne svadbe crnu jabuku,
Lubarde bojne i baljemeze —
U crkvu ćeš se, oče, sakriti...
Crn ženik da te nigde ne vidi. —
Tek hajde, neka i on govori,
Znamo ga ko je, — a to je dost’!
KATUNOVIĆ: Hoćemo, gospodaru!
PRVI SERDAR: Hoćemo, kruno naša!
DRUGI SERDAR: Pogonićemo skota tog.
TREĆI SERDAR: Krvnika večitog!
ČETVRTI SERDAR: Pokazaćemo Turčinu
Da je Kosovo krvav spomenik. —
KATUNOVIĆ: Ali da jošte živi osvetnik!
PRVI SERDAR: Živimo jošte mi!
DRUGI SERDAR: Još su nam oštri mačevi!
KAP. ĐURAŠKO: Reč vi je plam, braćo!
Pa me svojijem ognjem sažiže,
U duši strašan vihar podiže,
Želje se lome po srcu mome,
Traže megdana i traže krvi,
Onde da budem — da budem prvi —
Gde prvi jekne grom!...
KNEZ ĐURĐE: Samo ti ćutiš, Radošu?...
Šta je to?...
RADOŠ: Bolje da ćutim —
Neg’ onom stazom da se uputim
Na koju ste mi nogom nesrećnom
U ovom crnom času kročili.
KNEZ ĐURĐE: Šta, Radošu,
Zar smeš?...
RADOŠ: Smem, gospodaru!
Smem reći svakad istinu;
Smem, a zašto ne?
Tako mi one krvi točene
Kojom sam nekad voljno kvasio
Tvrdi ostatak carstva propalog;
Tako mi onog sivog Lovćena,
Sa kojega sam nekad kidisô
U tavnu maglu dima puščanog;
Tako mi boga, gospodaru, smem!
Il’ misliš ne smem ni zapitati:
Šta se to radi?... Kakvi savezi?...
Kuda nam decu misliš šiljati?
Zad nas još nije dosta propalo
Po visovima ovim kamenim,
Već i aveti sinje pučine
Zar našom krvlju misliš pojiti?
A Bosna plače — plače Srbija,
A Hercegovina, ta sestra naša,
Čekajuć žrtve braće slobodne
Sa svakim danom više žrtvuje:
Slobodu, narod, crkvu, svetinju.
PRVI SERDAR: I pravo ima!
DRUGI SERDAR: A kad on nije pravo imao?
RADOŠ: Pa onda, kneže, neću pitati
Za Šulovića i za Mićića —
Premda i oni mesto imaju
U mudrom zboru tvoga saveta, —
Ali po želji Ivan-begovoj:
Ne sme se ništa važno rešiti
Bez brata tvoga mlađeg, Staniše. —
Pa gde su oni?... Gde je Staniša?...
Il’ ga u tebe neko opada?...
KNEZ ĐURĐE: „Opada...“
Gle otpadnika, „opada“,
Otpadnici ste, more, oboje!
Izdajnici ste sramni oboje!
Buntovnici ste gladni, grabljivi!
Pa vas opada vaše nedelo.
Nije vam moja milost dovoljna,
Kojomno sam vas svakad štitio,
Veće upornom rukom mašate
Za sjajnu krunu moga prestola; —
Al’ nećeš nikad, stara nevero,
Postići svoju gadnu nameru!...
— Pa da se ne bi zalud mučio
Grabeć gospodstvo moje i vlast —
Iz otačastva ćeš biti progonjen!
I evo svakog opunomoćavam:
Da ko te nađe, vidi ma gde
U granicama našeg otaštva,
Slobodno da te onde mušketa!...
(Knez Đurđe, kapetan Đuraško i mnogi drugi odlaze.)
JEDAN STAR SERDAR: Ta reč je strašna: „prognati“.
Njega prognati! Hej, druže stari!
Ti si na presto njega dognao —
A on je tebe starca... prognao...
(Starac odlazi.)
VUKSAN: Ja rekoh,
Al’ ko s Latini lomi pogaču
Il’ će poludet il’...
...budi bog s nama...
Radoša on da progoni!...
(Vuksan odlazi.)
RADOŠ: E sram te bilo, seda starosti!
Kad te ovako ludo derište
Ovako grozno može mučiti.
Da me progoni?... Da me mušketa?...
Je li to Ivan-begov sin... taj Đurđe?...
Je li to ona krv, ona kosovska,
Što je još i za Lazara kneza,
Najmanju korist srpskog naroda
Svojima grud’ma verno hranila?
VL. VAVILA: Oprosti, Radošu!
Ali u tvojoj sedoj starosti
Priličio bi tiši razgovor —
I sâm si mnogo kriv!
RADOŠ: I sâm — i ja sam mnogo kriv?
I ja sam kriv?... A on nas prodade!
Ja kriv?... A ti uz njega pristade!
Ja izdajnik?... A vi ste primili
Za krv naroda ropsku naplatu!
Tri puta deset novca srebrnog. —
I ja sam kriv?... Vi, jude bezbožne!
VL. VAVILA: Ja ti opraštam, —
Ali uvrede tako nemile
I nepravedne ne mož’ gledati
Onaj što svojim krati zakonom:
„...Ne vređaj i ne opadaj!...“
RADOŠ: E podla glumca, popa lažljiva?
Al’ neka, idi, laži večito!
Nego kad umreš, pope matori,
Razmrskaću ti ovim prsima
Hristove vere tvrdi spomenik...
A izrezaću rukom neveštom
Na nagrđenom tako kamenu
Žića ti lažnog nacrt istini...
VL. VAVILA: Ako me preživiš!
Ta ne vidiš li, da si sušta sen?
RADOŠ: Povampiriću se
Pa ću ti doći reč da ispunim!
JELISAVETA: Tako!
To i priliči muškoj ozbilji:
Duh rešitelan, volja gvozdena,
Što svojom snagom ruši bedeme
Prepona silnih ljudske pakosti. —
Al’ još si dosta blag!
KNEZ ĐURĐE: Ja dosta blag?
JELISAVETA: I suviše;
U mojoj ruci da je tvoja vlast,
He, Đurđe!
KNEZ ĐURĐE: Pa šta bi, jagnje, ti,
Ti tako blaga, krotke naravi?
JELISAVETA: Crnogorce bih učila
Tumačit mojih želja migove;
Plamenom moje ćudi vatrene
Naravi njine tvrde poluge
U tanane bih žice sukala,
Da mi na želja glasnoj tamburi
Pod lakim percem ono sprovode
Što im ja glasom tvrde odluke
uz dobru volju tiho uspevam...
KNEZ ĐURĐE: Al’ Srbo nije Talijan!
JELISAVETA: Od hijene se lakše pitomi
Vladar pustinje — lav.
KNEZ ĐURĐE: Ali i pitom — vladar ostaje!
I teško onom koji pokuša
Sa proždrljivom rukom mahnuti
Na silnog cara žarke pustinje...
JELISAVETA: Dakle — da te razdire?
Sad vidim
Da me je nekad otac varao
Izborom divnim priča lažljivih
U koje mi je tebe upleo
Kao junaka najjunačnijeg
U ovom poludivljem plemenu. —
I ti si junak, ti?... Gospode moj!
A ovamo te gazi slabiji!...
KNEZ ĐURĐE: Ne, Jelisaveto!
Priviđaš, sunce, ti, —
A mene narod ljubi iskreno,
I sve će ono časom stvoriti
Što samo ushtem ja...
JELISAVETA: Da, Đurđe, da!
A ovamo se tajno podiže
I sa Stanišom nešto šuruje,
Baš kô da žali onu neveru
Što si je danas po zaslugama
Prognanjem večnim muški darovô.
(Vujo perjanik ulazi.)
Sad šta će opet taj?...
VUJO: Gospodaru!
KNEZ ĐURĐE: Šta je, Vujo?
VUJO: Dobro je, gospodaru — a bolje ni je u božjoj ruci!... Tek, velju, nije lijepo!... Ždravlja mi, nije!... Sijed čojek... p’ onda... možda je i grijeh?... Al’, velju, bolje da si ga kâ skota ubio!...
JELISAVETA: I tebe s njim!
VUJO: De! de!.... Hoću l’ ih puštit... A došli su i oni da te lijepo mole, gospodaru, za Radoša, da ni ga pokloniš, gospodaru!... A evo te još i u bešici služah... znaš kad te ono obučavah orlove strijeljat? Pa namješte orla ti ubi Ivan-begova najmilija jagara... E bijaše smijeha... Siromah Radoš neće se skoro nasmijati kao...
KNEZ ĐURĐE: Govori ko je došao?
VUJO: Božja mi vjera, ne more! U tuđinstvu je, gospodaru, gorak osmijak!... Tek, velju, poklonićeš ga?... A eno vojvode Šulović, Mićić, a i kapetan Vuksan dođoše lijepo te moliti da ni ga pokloniš, gospodaru!
KNEZ ĐURĐE: Neka ulaze!
JELISAVETA: A ti izlazi,
Stara drtino!
VUJO: Odavna i stojim, svijetla gospođo, pa sam ti i dodijâ... Hajd’! hajd’! otis’ću ja... al’... (Za sebe.) Ova ga je progonila, onako sijeda i stara! Bože, oprosti, al’ nije u njoj sve načisto... morâ je i nju nečastivi repom u pamet čarnuti, hajd’! hajd’! (Gunđajući izlazi.)
JELISAVETA: I ti si gospodar?
A ovamo ti idu robovi
Da ti namera prave putove
Neverstva svoga oštrim noktima
Kao krtice zlobno podriju.
KNEZ ĐURĐE: Pričinja ti se,
Veruj, grlice!
A to su dobri ljudi, dobri svi,
Šulović, Mićić, — a i Vuksan je, —
A što za Orlovićem žale?... Hm!
Za njim će, čedo, mnogi žaliti,
Jer beše junak, hrabar, razborit;
Al’ starost — znaš, ostareo je,
A starost često umljem pomeri,
Postaje zlobna, puna zavisti. —
(Šulović, Mićić i Vuksan.)
A otkud i dokle ćete vi?
MIĆIĆ: Do tebe, gospodaru!
ŠULOVIĆ: Rasporeno ti srce donosim,
Zaustavi mu krv... ti, kneže, mo’š
Jedne riječi brzim melemom
Mo’š mi zalečit ranu duboku,
Ili u srcu svu krv slediti...
VUKSAN: Dođosmo, gospodaru, i ti, gospođo,
Za Radoša vas našeg moliti.
JELISAVETA (knezu nasamo): „Našeg?“
E ču li, kneže: „Njinog“ Radoša?
VUKSAN: Da vratiš, kneže, onu tvoju reč
Kojomno si ga prognao.
KNEZ ĐURĐE: Da je pogazim, —
Ali se carska nikad ne gazi!
ŠULOVIĆ: Baš da je carska,
Da je — bože oprosti — baš i Hristova,
Kad kao strela jednom pojena
Narodu celom grudi razdire, —
Kô slabog crva bih je zgazio...
KNEZ ĐURĐE: Ti bi, —
Al’ nikad ja!...
JELISAVETA (nasamo Đurđu): Tako, ha!
Budi muž!...
ŠULOVIĆ: Moli ga i ti, svetla gospođo!
JELISAVETA: Ja molim — vi’š!
MIĆIĆ: Hvala, gospođo!
VUKSAN (za sebe): Raduj se sada, seda starino!
Od kurjaka te ište lisica...
ŠULOVIĆ: Moli, gospođo! Kaži slobodno,
Glasića svoga slašću medenom
Zasladi gorke zbilje opore,
Koje na sebi nosi istina;
Poslušaće te, kaži sve:
Da nije prava imô goniti
Stoleća tužnog sedu starinu,
Koji je svojih grudi izvorom
U godinama žarke pripeke
Vrhova ovih kamen rosio...
Govori, moli, svetla gospođo!...
Vi’š, lepo bi ti izraz milosti
Na divotnome licu stajao...
KNEZ ĐURĐE: A je l’ zaslužio!
ŠULOVIĆ: Ko pita to?
KNEZ ĐURĐE: Ja!
ŠULOVIĆ: Ti, gospodaru?
I ti si smeo mene pitati,
Mene — svedoka dela bezbrojnih
Kojimano je starost kitio
Taj sedi vitez?
Je l’ zaslužio
Da ga u tebe moli gospođa?...
O, gospodaru!
Ti se ne sećaš —
Kad ono strašna sila udari
Na kršnu zemlju Ivan-begovu,
Da je obori, da je razori —
I silan paša riknu užasno
Hrapavim grlom šeset tisuća,
Da mačem svoje zverske jarosti
Kolevku tvrdu srpske slobode
Sa blatom ropstva braće nesrećne
Izravna, sruši, zgazi, izmrvi, —
Pa znaš, ko beše vitez besmrtni,
Da silnog pašu silom dočeka?
Radoš Orlović!
Prognani Radoš, da!
On, jest — kad drugi tražiše
Po pećinama mračnim zaštite,
On hrabar stade sa nekolicinom,
S malenim brojem, ali s lavovi,
Sve gora ovih snažni sinovi —
I osim turskog roblja, plena, bogatstva,
Trin’est je rana donô sa sobom,
Sve turskog noža besni tragovi...
Pa još me pitaš:
„Je l’ zaslužio?...“
Da ga u tebe žena zamoli?
To, kneže, boli!...
MIĆIĆ: Kô da razdireš
Prsiju naših vrelu utrobu.
KNEZ ĐURĐE: A što je nevera?
ŠULOVIĆ: Zar on?
JELISAVETA: Što je izdajnik?
VUKSAN (za sebe): Izdajnica si ti!... hijeno zlobna
Štono osmehom dobroćudnosti
Plamen prikrivaš pakla nutrašnjeg...
— Gle, šapće opet knezu na uvo;
Eno se smeši... Eh, propao si!
Upropastio te osmeh jedini,
Vojvodo naša — stari Radošu!...
(Glasno.) Oprosti, kneže, izdajniku tom!
Taj izdajnik je svu krv prolio
Za Ivan-begov i za Đurđev dom...
KNEZ ĐURĐE: „...Tom izdajniku?...“
Izdajnik je, da!
Svaka mu dlaka sedog temena
Jasno svedoči sramnu izdaju...
— Jedno se čudim: kako dođoste,
Kako htedoste, kako smedoste
Za izdajnika toga moliti?...
Il’ je zavera?
Al’ hajd’, odlaz’te!
Sin Ivan-begov ume prezirat
Podlosti vaše svaku nameru!...
VUKSAN: To beše oštro.
MIĆIĆ: Živ Crnogorac nije slušao
Od kneza svoga take uvrede. —
E, hajd’mo sad!
ŠULOVIĆ: Ovo je jad!
Ovo je kletva, to je nesreća!
Zmijskoga jeda to su potomci,
Što će nam zemlji bistre izvore
Sa smrtonosnom penom mutiti.
(Svi troje odlaze.)
JELISAVETA: E ču li, zlikovci kako govore,
Da izdajnika starog izmole?
KNEZ ĐURĐE: Nisu zlikovci —
Samo ih silna ljubav zanosi
Za starim drugom svoje mladosti;
Al’ sada zbogom!
Sa mitropolitom
Danas se jošte moram videti.
On jedan može ovu bujicu,
Što se kô silan vihor podiže
Zbog prognanoga starca vojvode,
Svoje riječi silom čudesnom
Utišat časom i umiriti...
(Knez Đurđe odlazi.)
JELISAVETA (sama): Radoš progonjen.
To bledo čelo večne ozbilje —
Sad nek’ po stranstvu mrskom lutajuć
Razbija kosti tvrde lubanje,
Premišljajući crne planove,
Što Veneciji grdoj htedoše
Odreći pomoć zemlje divije, —
Kô da je šteta, ako izgine
Ovake rite čitav milijun?...
Sad ima kade mržnju gojiti,
Izricat tajno — javno vikati:
„Neću i ne dam svoje sinove!
Neću štamparu! Neću duždeve!
Venecijanske neću darove!...“
Neka, nek viče, pa da promukne,
Ovde mu niko ne mož’ čuti glas...
Samo Staniša —
Još on ostade?...
Ali i njegov zakucaće čas!...
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 146 godina.
|