Пуштеница

Пуштеница Писац: Светозар Ћоровић

Пуштеница

     Млада, љепушкаста Хабиба-ханума лешкарила је на мекој, прољетној трави, испод трешње бехаром окићене, и сисала слатку хурму што јој је њезин Махмут-ага из чаршије донио. Око ње, испод сниских плотова, миришу ситне љубичице, плаве као и очи њезине; пупчају руже, блиједо-румене као образи њезини; а, иза њихових бокора, засађена у широкој бачви, извирује наранџа, златна као накнивена коса њезина. Више главе јој у густоме бехару зузукају пчеле, а у плаветнилу ведрога дана, ведра као и лице њезино, купају се ласте и цвркућу шарени штиглићи. У дну баште шапће шедрван, избацујући сребрне млазове према сунцу, и дробећи росни бисер по трави, ружама и јоргованима, који га опкољавају, и лeпрша хитри косовац, верући се кроз грање њихово. Хабиба-хануму два пута су звали у кућу и нудили је кахвом и локумима, али се она није могла раставити од овога мјеста. Није се могла ни помакнути, одбијајући оба пута понуде и гледајући и даље у ведрину небеску и у врхове високога, плавога брда, куда су се одјутра пентрале немирне козе и орила весела пјесма чобанице.
      — Аман, аман, липо ти је овди! — изненада јој изнад главе зазвуча пријатан, звонак глас и кадифаста рука нечија спусти јој се на очи.
     — Ко си? — као уплашено запита Хабиба-ханума, старајући се да прогледа.
     — Ха,ха, ха, ха, — гласно се засмија придошлица и читаву башту зали сребрним смијехом. — Погоди, ко сам!
     — Мејрима!
     — Ја сам ...
     И млада се придошлица исправи, несташно затресе трешњевим стаблом и бехарски снијег заигра и затрепери у ваздуху, па се осу на Хабиба-хануму и окити је по свиленим димијама, по обнаженој половици њедара, по свој коси ...
     — Данас си нешто рахат — осмјехну се она на придошлицу, па се подиже и сједе у трави.
     Мејрима ханума, танка и витка као шибљика, ведра и весела, увијала се као змија и непрестано се смијала. Лице јој блиједо, господско, да су густе косе и велике јој очи изгледале још црње због тога, а дугачке минђуше у ушима још свјетлије, те су тресући се блистале се и прелијевале према сунцу.
     — Ама, шта ти је? — опет ће Хабиба-ханума зачуђено. — Да ниси шенула?
     Мејрима се умири мало, сједе на траву, па обави руком главу Хабиба-ханумину и притисну је на срце.
     — Данас... данас сам пушћеница! — рече, пригрливши је још јаче. — Ха, ха, ха, ха, пушћеница!
     Хабиба-ханума изви јој се из загрљаја и погледа је озбиљно.
     — Пушћеница?
     — Пушћеница јакако — поносито одговори Мејрима-ханума и затресе главом, а велики ђердан, искићен златним махмудијама, зазвекета јој на врату.
     — Ама шта то ти говориш? — запита Хабиба, гледајући је све оштрије. — Маскариш ли се, шта ли? Ако је маскара, не ваља ти!
     — Није маскара, него збиљцата збиља — брзо дочека Мејрима. — Мој ме Салих-ага пустио ...
     Хабиба се прислони леђима уз трешњево стабло и скрсти руке на прсима.
     — А што? — запита.
     — Што сам ја тако хотила! — осијече Мејрима, сијевнувши очима и испрсивши се, а ђердан опет звекну.
     — Ти си хотила да се пустиш?
     — Ја, ја, ја, ја, ја!
     Мејрима-ханума засмија се опет.
     — Ама како је то било? — запита Хабиба, не могавши се никако прибрати. — Салих-ага је тебе пазио к’о ико икога!
     — Пазио ме, пазио — упаде Мејрима безбрижно. — Ама ја нисам њега.
     — А како је било?
     Мејрима-ханума поћута мало, заглади бичеве косе који јој падаху по челу, па узе Хабибину руку и поче је миловати.
     — Синоћ је то било — поче, загледавши се у шедрваново бисерје, како се у дугиним бојама прелијева према сунцу. — Иза вечере остали у соби ја и Салих-ага. Гледам га ја, а он ми некакав стар и није лип, к’о што ми се прије чинио. Лишце му се почело скупљати, а из браде му извирује неколико билих, сидих длака. Гледа и он мене и смије се. Вели: "Сваки дан си ми ливша” ... Пође, да ме уфати руком за подбрадак, к’о и прије, и да ме пољуби. А мени се смучи! Испали му зуби, па кад се смије још ружнији! Одгурнем му руку и одскочим у крај собе. Почнем се свлачити. Збацим са себе и јечерму и димије и све, умотам се у танки чаршаф, па пођем душеку, да спавам. Он стаде преда ме. Тресе му се брада, руке му се тресу, а зажагрио очима, па к’о да ће ме прождрити. Хоће да ме загрли ... „Бижи”, кажем му ја, „ја ћу спават’...” „Нећеш”, вели ми он, а све се више тресе ... „Хоћу” ... „Нећеш!”... Ја одскочим од њега и прибијем се уз дувар ... „Немој ме ти дофаћати”, велим, „ја нећу с тобом” ... Он стаде ... „Нећеш?” ... „Нећу!” ... Он ме погледа, а очи му још више сивају... „А знаш ли ти, шта по нашеме закону може бит’, кад стопаница каже своме домаћину нећу?” ... „Знам” ... „Па опет нећеш?” .. . „Нећу” ... Он се начомрди и стисну зубе. „Ама баш нећеш?” ... „Нећу, нећу, нећу”, велим ја ... Он се заустави и уприје прстом у врата ... „Е, обуци се, па ми хајде из куће. Ниси више моја жена!” ... Мене к’о да сунце огрија! Одмах прифатим хаљине, обучем се брже него икад и пригрнем фереџу... „Ама, зар се баш неш покорити?” пита ме опет, а глас му мехак к’о мехлем ... „Јок!” ... И пођем ... Отворим врата, а он опет преда ме. Сјаје му се очи, сузе му се свитле на трепавицама, ама се све сустеже и неће да заплаче... „И нећеш?” опет пита још мекше ... „Нећу!” ... И он се измакну, а ја прођох. Јутрос ме пустио и пред кадијом и сад сам пушћеница ...
     Мејрима-ханума поче тапшати длановима и сједећи поигравати на мјесту.
     — Међер си баш шенула! — тужно прошапта Ха-биба. — Шенула си!
     — Нисам. Ја сам то максуз учинила! — упаде Мејрима брзо и пркосно је погледа.
     — Максуз?
     — Јесам. Био ми ћеиф таки и хотила сам да будем пушћеница. Стога сам и казала „нећу”.
     Пчеле су зузукале, шедрван је шапћао, штиглићи су цвркутали у ваздуху. Бехар-снијег падао је још и сада помало и китио им косу, а оне су шутиле и дуго, дуго гледале се нијемо, нетренимице ...
     — А знаш ли ти због кога сам то учинила? — опет ће Мејрима-ханума, пошто је Хабиба ништа више није ни питала.
     — Због кога?
     — Због Садик-ефендије ... Он ти је рођак, па ти знаш и какав је и како је лип. Аман, кад он говори, слађе га слушат’ него шедрван.
     Хабиба-ханума се начомрди.
     — А што си због њега учинила?
     —Па ... па ... — поче Мејрима као постиђено, обарајући очи и чупкајући траву око себе. — Он ми драг...
     — А ди си га видила?
     Мејрима искриви главу и, не дижући очију, некако мазећи се прошапта:
     — Ономадне ... На Ахметовој свадби.
     Ахмет им био неки даљни рођак и недавно му обје биле у сватовима.
     — Па шта је било? — запита Хабиба оштро.
     — Била је ноћ, па ни сама не знам каквим сам послом изишла у ноћ, у помрчину — поче Мејрима једнако мазним гласом. — Тамо сам затекла њега сама. Диг’о главу пут неба и зар, броји звизде.
     — И он ти се јавио?
     Она уздахну.
     — Јавио ми се и проговорили смо ... Смела сам се, па нисам могла да побигнем и да се сакријем испред њега. Разговарали смо. И он ми рече како сам липа, како није видио никог лившег. Рече, да му је жао што нисам удовица јали пушћеница, па да ме узме ...
     Хабиба-ханума пажљиво јој је слушала сваку ријеч, стресајући опали бехар са косе и гњечећи га међу прстима.
     — И није више ништа било? — запита.
     Мејрима-ханума, постиђена, окрену главу у страну и опет се поче увијати.
     — Не знам како је било, — рече, — ама говор му сладак ... а сватови ... и ја сам била рахат и нисам знала за се и ...
     — И?
     — .... пољуби ме. Загрлио ме и пољубио право у уста.
     Хабиба јој се примаче ближе.
     — А ти?
     — Цикнула сам, отела се и побигла. Нисам га више ни видила. Ама како ме пољубио и сада ми гори на устима к’о ватра ... Гори ми сваки час, а кад помислим на њега, гори још више ... Пржи ме ...
     — И стога си оставила Салих-агу?
     — Стога. Дотад ми се није ни чинио ружан и био ми драг, ама га отад не могу гледати! Мрзак ми. И што је он мржи, све ми Садик-ефендија дражи, а уста горе ... горе ...
     Хабиба-ханума се осмјехну и тужно климну главом.
     — Ружно си учинила, — рече — ружно, ружно, ружно!
     Мејрима се исправи и опет јој пркосно погледа у очи.
     — Знам и ја да је ружно и о томе нећемо говорити, — осијече. — Него ја сам дошла теби да те нешто молим, па ако ћеш ми учинити и учини; ако нећеш, немој ...
     — А шта ћеш? — запита Хабиба-ханума, меко као сажаљевајући је.
     — Липо ћу — настави Мејрима живо. — Ти си родица Садик-ефендијина, а моја си јараница, па липо да му одеш и да кажеш да сам ја пушћеница, па да ме сад узме.
     Хабиба-ханума се трже.
     — Ти си шенула! Шенула! — викну опет. — Шта ти мислиш?
     — А што? — зачуђено запита Мејрима. — Зар је то ружно?
     Хабиба је ухвати за руку и привуче себи.
     — А зар ниси ништа чула?
     — О чему?
     Хабиба је привуче још ближе и шапну:
     — Па баш је Садик-ефендија синоћ испросио рођену сестру Ахметовице ...
     Мејрима-ханума се исправи, пригушено цикну и почупану траву испусти из руке.
     — Он?
     — У први петак узеће је ... Ја се и чудим шта си радила, а ниси никога питала ...
     И објема рукама загрли је и, као размажено дијете, шапатом је поче корити. А Мејрима цикну опет, опет се изви попут змије и јецајући зарони главу у Хабибино крило. Њезино јецање чудновато се стапало са зузукањем пчела, шаптањем шедрвана и цвркутањем штиглића. А ведри, прољетњк дан смијешио се на њих и бехарски снијег још им се крунио на косу...

Извори

• Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 57-63 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.