Најезда
Писац: Милутин Бојић



* * *


I
НАЈЕЗДА
Тутањ

1.

Фијуче звуком смрти оркан с далеких страна,
Црвену маглу сипа врх гора и пољана
      И лопте дима гони.
И стреса капије тешке и крши мокре гране
И градска дроби платна и куле крвљу пране
      И претњом адском звони.
И урла изнад вода и врх звоника брише
И леди хладне капи јесење позне кише
      И мрви славе лук,

А посред лудог треска са торња светог храма
На буну звона зову и кô челик се слама
      Поноћи грозне звук.
Из магле кô из пакла крваве сенке грозе,
А кроз модрину сија ножева оштрих блес,
Харона чете мрачне чунове смрти возе,
А на обали влажној мртвачки тутњи плес...

      Звоните, звона медна.
      Калите срца једна!
      Кô чета дивља ледна,
Нек јурне победна војска и стари проспе бес!
О, држите се јоште, држите, градска платна.
То јесен долази с хуком, то јесен иде златна
      И зрели носи плод.

Авај! То није јесен, да зрело класје сеје!
Ускрсли Атила то је. Народима се смеје.
Сватови то су мрки са ножем и косиром.
О, не чекај их с крстом и освештаним миром.

Чујеш ли њихов ход?
Тај црни низ кô талас запенушене лаве
Здробиће чврсте шарке и 'ладне градске браве
И твојих кула туч.
Гомиле те, што косе,
Крстачу за те носе
И сирће, крв и жуч.

2.

Разорене су стене и гробље бива ров,
А стража бодро стоји напрегнув оштри вид
И обливена крвљу чека кô живи зид
Напад нов.

Измаглица се гусне. Оргија ветра поче,
Уз гвоздену се лупу гробљанске дижу плоче
И звона звоне звон:
Њин тон
      Њин звон
Сам, бон
Очајно звони.

У крвавој пени лешеви се гуше,
Кроз кршај челика вапај болно цвили:
То с очајем к небу трче мртве душе.
Поноћ сузе рони.

Разривеним стењем ред костура мили.

Нижу се већ свеже
Гомиле мртваца
И у крви леже.
О, колико бола и нада и вере,
О, колико топлих снова вијор дере
И у неврат баца.

3.

Чујте, о чете холе,
Чујте тај тутањ тмули,
Дуси вас моле
За мир.
    Преклињу, јер су чули
    Крвави пир.

О, доста крваве и дивљачне сече!
Доста је гробова, све је живо пало,
Покојници моле за одмора мало
Јер давно врх вода спустило се вече.
Престан'те! Чујте, и преци се грозе,
У покрове своје завијени, клече,
Јер последње лишће вене свете лозе.

Залуд трубе мртвих знак затишја јече.
Узалуд је вапај, залуд молбе њине.
Још крвави демон пољем жртве вија,
Још бујица кључа, цепти се и гине,
А суморна магла равни обавија.

4.

Трећи дан се дими, пламти дом до дома,
Улице су градске узаврела мора,
А црквена звона врисак палог грома.
А молитва — клетва полуделог збора

Као на црном ланцу везане гомиле ходе,
Мишица издробљених онакажена трупа,
А блудне авети Вечног сивим их путем воде
А јаук тисућа њиних кô добош посмртни лупа.

Уј, хууј из дубина муклу тугу бруји
Груби сумор груди што га поји скуп,
Чуј тупу јадовку како тмуло хуји
     Труп, труп, труп.

То корача тромим, измученим ходом
Низ рањених тешко и спасења вапи.
Свуд мукло. Видик се густи скрива сводом
И стреса пред реком прогрушаних капи.

5.

С хуком већ прве уставе су пале
И врисак жена и крик сирочади
Спаја се с циком надируће хале.

Коб клице ропства падинама сади
И док је мртвац испод сваке стреје
Семе бола сеје.

А друмови су црни куда гмижу
Валови глава и сулудо трче,
А лопте смрти свирепо их стижу
И, погођене, у крви се грче.

Преко лешева врућих што се пуше
Колоне јуре полунаге, босе.
За њима тутњи ненаситост тмуше
И продерани стегови што носе,
Предзнаци пада, помамно се вију
И беду крију.

За њима с треском мостови се руше
Буктиње праште и мачеви косе,
Домови пламте и њиве се пуше,
И сабље крвљу росе
Пољане, стење и кола и каре
И веју вруће и крваве баре.

Вај! Цео народ друмовима граби
Кô изагнани Лот3 из трулог града
И беже болни, сакати и слаби
И беже жене и деца и стада.

И сви су данас деца једне својте,
Старци и пилад, невесте и стока.
Векови, јаук моме роду појте,
Коме читам ужас са усне, из ока.

Без свести, само у недоглед блуде.
Верују: тамо спасења ће бити.
Сустају, гину, а ветрови гуде
Опело грозно. И одар им кити
Згажена трава и жућкасто блато.

Вај, роде! Куда тај те талас носи?
Куд бежиш као уплашено јато?
А пламен пали, сажиже и коси,

Као покајници у дугоме реду
Господу се моле
И суморни греду,
А друм им светле зубље црне сотоне.

6.

О, залуд дуга молепствија ваша.

О, залуд тамјан и ваши тропари!
Последња горка испиће се чаша
Кô помирења са исходом ствари.

О, онда бежи, у неповрат бежи!
Бежи у кланце, пећине, врлети.
Тамо где олуј фијуче и снежи,
Где орао се копцу смрћу свети.
Бежи у мрачне непроходне куте,
Где чак ни сунце зракама не ступи,
Где само вијор завејава путе
И само стена шапат мумла тупи.
Где сметови се никада не топе
И лед вековни поноре где скрива,
Где топле кише врхове не шкропе,
Самоћу вечну где планина снива.
Бежи у шуме, где путања није,
Где, вековима, свака јесен слаже
Застор увелих листова, да каже
Последњу нежност земљи што се крије.

Бежи у пусти крај дубодолина,
У царство вода, које се не краве.
Бежи и чекај да се опет јаве
Велики часи великих старина!

7.

Већ нема друма пуста.
Црни се, тече, гиба
Збијена река густа.
А јесен пут јој шиба.

И вихор злокобно хуши
И зима јадовно стење.
А живи зид се пење
Да се у кланце сручи.

Већ пламте пољане и пламте олтари
И јаук стократо пољем запомаже.

У суморном часу бледе господари,
А под витлом грозе изумиру страже.

8.

На друге вратнице, ево, поплава кидише
                                             с треском.
О, света брда наша, будите огњене зиде,
Заспите падине своје лавом и смртним блеском,
Јер бура правце иде,
      Капије горде скиде.
      И већ се кроз ноћ виде
Колоне њене како столетне луке дробе
И жежу, косе, робе.

О, света брда наша, тако вам предачке славе,
Склопите руке своје кô тешке тамничке браве,
Непроломљиве, надне!

О, свете реке наше, теците ватром лаве,
Нек ваши врели вали крвави поход млаве,
Да спржен тетреб падне!

О, свето сунце наше, пламене луче гаси
И непробојним мраком свој верни народ спаси.
И мраз по мраку распи!

О, свети ветри наши, нек ваши меки даси
Отровом поспу напаст, што хрли нам у маси,
И вечним сном да заспи!

Молитва залуд стреми,
Кад мутно небо неми.

         Више нема правде, ни Бога, ни Вере!
         Још последњом моћи брани своје груде!

Пашћемо до једног! Срам се смрћу пере.

          Смрт плаћена скупо нек молитва буде!


Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.