Cviljenje drugo
Писац: Иван Бунић Вучић


Cviljenje tretje


* * *


                           Attulit alabastrum etc.
                           Remittuntur tibi peccata.

Vjekuvječni višnji Bože,
   ko ima krila od anđela
   za uzletjet da znat može
   čudnovita tvoja djela?
 
Danu djelo nijedno nije 5
   nad sva djela tva velika
   zamernije i čudnije
   negli opravda od grešnika.

Opravdanje od opaka
   djelo je uprav ruka tvojijeh, 10
   moć je umrla prem nejaka,
   čudan Bog si u svetijeh svojijeh.

Svak se može ukinuti
   svojijem htinjem, svojom moći,
   nu nije moć se uzdignuti 15
   bez velike tve pomoći.
 
Sred neizmerna tvoga znanja
   pritvoriti lasno ti je
   u sud tvoga izabranja
   sud od smrti ki bi prije. 20

Nedohitnoj tvoj mudrosti
   lasno 'e učinit tej pritvore
   da ko bi ogled izpraznosti,
   bude ogled od pokore.

Tvoj blag pogled milostivi 25
   tako slatko dušu ustrijeli
   svojom smrtim da oživi
   čijem za grijehe sve procvijeli.

Tomu 'e izgled Mandalijena
   gospodična djevojčica, 30
   prije izprazna i ljuvena,
   sad pokajna pokornica.

Ka buduć se pojavila
   ko se biješe prinemogla,
   tere zraku dana bila 35
   nazreti je opet mogla.

Zatreštena, zapanjena,
   puna jada, smeća i tuga,
   kako da je razbuđena
   od smrtnoga sana duga, 40

trudne oči obrativa
   k sebi i sama pogleda se,
   veće mrtva nego živa,
   danu sama ne pozna se.
 
Vidi gdi je sva odrta 45
   i gdje krv joj odsvud vrvi,
   gdi je na zemlji sva prostrta,
   sva u suzah, sva u krvi.
 
Vidi da 'e problidjela
   kakono snijeg od planina, 50
   ali rusa kako bijela,
   ali cvijetak od čemina.

Gleda u rukah kako nosi
   nemilosne tej uviti,
   od zlaćenijeh svojijeh kosi 55
   plijen bogati i čestiti.

Razabra se i osvijesti,
   nu se ončas razbudiše
   cvili, plači i bolesti
   s kijeh mlađahna dikla izdiše. 60

Uze zlobe sve nedrage
   glasit pjesnim pritužnome,
   ali joj tužnoj nije snage,
   tijem umuknu mramorkome.

Nu u jeci i jauku 65
   tužno srce i bez glasa
   kaže boles, trud i muku
   unutarnjega od poraza.
 
Skončava se mlada i krši,
   oči svodi, svud se vrti, 70
   ko na ognju da se prži,
   tijem bolesti ćuti od smrti.

Spomenuje i razbira
   sve što začu, sve što vidi,
   sahne, gine i umira, 75
   vene, čezne, gasne i blidi.

Smišlja u svem svom životu
   svu neharnos toli mnogu,
   a neizmernu pak dobrotu
   u milomu svomu Bogu. 80

Gleda ujedno sve svoje stare
   zlobe, opačtva i krivine,
   a zna koje primi dare
   od nebeske veličine.

Zna da se je porodila 85
   gospodckoga od koljena,
   nu da 'e ona pocrnila
   čas lijepoga od imena.
 
Sebi se istoj sramna krije,
   nu se tužnoj njojzi vidi 90
   da svaki mir bezoči je,
   od česa se srami i stidi.

Najposlije zapazi se
   put izpraznijeh nje zabava,
   gdi velika množ vidi se 95
   od razkoša i naprava.

Tuj ugleda i tuj vidi
   alabastrov sud sriježani,
   ki se kako cklo providi,
   u kom dragu pomas hrani. 100

Tijem sred ruke bijele svoje
   uze mramor bjeli od lira,
   s kijem razaznat prem mučno je
   ruku ka se pronj prozira.

Komu reče: »Jaoh, na tebi 105
   pako li sam ja kupila?
   Ne, ne viku, Bože od nebi,
   za te ga sam odredila.

U Šimuna gubavoga
   kuću, k njemu sada poću, 110
   tu u ljekara ljubljenoga
   lijek moj rani naći moću.

Oči, suze pripravite,
   prvi uzroci grijeha moga,
   da me blude potopite 115
   sred potopa vodenoga.

Ako zli plam uzrok zloba
   najprije kroz vas k srcu slazi,
   pravedno se prem podoba
   vašijem suzam da se ugasi. 120

I vi moji tašti prami,
   ki vezaste došle jako
   sužne kako verigami
   i puniste njima pako,

spravite se da budete 125
   svezat mene pokornicu
   na one noge blage i svete
   za kupljenu robinjicu.

A vi usti, pripravite
   časne celove i počtene 130
   da priklone izljubite
   noge one priblažene.

Jeda ostanu čijem biljezi
   vaši sred tej puzi bile,
   svi smetu se vaši grijesi 135
   kijem ste njega uvrijedile.

Tijem sva s kojijeh, Bože od nebi,
   svaki grijeh se moj uzroči
   odsad služe samo tebi
   pomas, usti, pram i oči.« 140

Kako reče, tako učini
   i iznađe ko željaše
   gdino Jezus, Bog istini
   u Šimuna blagovaše.

Plemenita o gospođe, 145
   čijijem svjetom i naukom
   ovu gozbu smetat dođe
   tvojijem plačom i jaukom?

Zna, zna tužna da ona spravi
   piću uzdaha, pitje od suza, 150
   gozbu draže od ljubavi
   nad svijem gozbam za Jezusa.

Dikla mila ko ga vidje,
   zasrami se sva i strese,
   zažari se pak ublidje, 155
   omrznu se, užeže se.

Strah joj veli: »Dobro gleda'
   u što se uzdaš sama u sebi!
   Vrat' se opeta, ne naprijeda,
   znaš li, ono je Bog od nebi. 160

Pri njemu je pravda sveta
   po sve vijeke, po sva doba,
   on bi sveđ Bog od osveta,
   strašni sudac vrh svijeh zloba.« 

Ali jo' ufanje ljepše veli: 165
   »O grešnice, ne straši se,
   on spasenje tvoje želi,
   k njemu, k njemu uteci se!

Milostivi Bog ono je,
   naš je on odkup i obrana, 170
   milosrdje obilno je
   vrh grešnika pokajana.« 

Ovi svjeti vidješe se
   dikli mladoj bolji u svemu,
   zato pomas svu prinese 175
   i na glavu obli njemu.
 
Ona učini djelo ovo
   za spomenu uvijek dati,
   tijem priteče Jezusovo
   tijelo u grobu pomazati. 180

Poniknuta paka staše
   Jezusovijem za nogami,
   a noge mu oblijevaše
   prem groznijema nje suzami,

ke je blago s mnogom časti 185
   svojijem pramim otirala,
   i mazala tom pomasti,
   i pridrago celivala.

Pomas donije - mramor bili,
   suze — cafin vedrijeh oči, 190
   celove usti — koralj mili,
   prame — zlato od istoči.

S tijem je sudim pridrazima
   vrh Božjega slavna tijela
   mastim, suzam i pramima 195
   i celovim zadaždjela.

Njega maže, sebe ozdravlja,
   nad njim suzi, sebe umiva,
   sebe odriješa, na nj vez stavlja,
   koga izdava, sad celiva. 200

Izrijet jednu riječ ne more,
   jadnu pjesan da ponovi,
   аli za nju sveđ govore
   mas, pram, suze i celovi.
 
Nazad stoji er se srami 205
   pogledat mu rajsko lice,
   ište milos pred nogami,
   bježi pravdu od desnice.

Pače od nje želi skriti
   sebe i sva griješna djela, 210
   ter se brani, ter se štiti
   svetom sjenom slavna tijela.

Stoji nazad plačna hteći
   teško breme od krivina
   navaliti sve na pleći 215
   svoga blaga Gospodina.

Nazad stoji er mu ukrasti
   žudi milos za sve zlobe,
   ter s mirisom od pomasti
   krije svoj smrad i gnusobe. 220

Paka u sebi klikovati
   poče: »Ovo su svete noge
   koje hteći mene iskati
   podnesoše trude mnoge.

Noge stavne, temeljite 225
   Sina Boga privišnjega,
   svom krepčinom ke zdržite
   bitje od svega svijeta ovega,

uzdržati dostojte se
   slabu mû plav koja tone, 230
   i ka za vas sad veže se
   da nesrećna ne potone.

Prim'te milos na veliku
   grad izdavni pun nevjere
   ki sad svomu dobitniku 235
   stijeg oholi po tle stere.

Evo zvijeri nesmiljene
   ka prid lovcem tijekom bježa,
   usred srca ustrijejlene,
   ulovi ju svoja mreža. 240

Ja sam, ja sam ucvijeljena,
   blag pastiru rajskijeh strana,
   ovčica ona izgubljena
   tvoga stada izabrana.

Milostive ruke tvoje 245
   nasadiše u red lijepi
   drag vinograd duše moje
   ki zli vepar iskorijepi.
 
Ja sam oni dragi kami
   ki toliko scijeni i ljubi, 250
   koji mojijem za zlobami
   činih da se tebi izgubi.

Ja sam, ja sam tve stvorenje
   i od ruka tvojijeh dilo
   zasveda je, jaoh, zgrješenje 255
   mene tužnu pritvorilo.
 
Veće 'e tvoje smilovanje
   i veća je tva dobrota
   negli je moje krivovanje
   nečasnoga od života; 260

veće možeš, mili Bože,
   zloba meni oprostiti
   negli ih griješna duša može
   po sve vi jeke učiniti.

Uzmi, uzmi, Gospodine, 265
   što je tvoje, tuđe vrzi,
   primi dušu, a krivine
   smeti, satri i zamrzi.

Za ove svete tve koljene
   ke suzami sad oblivam, 270
   za stup a je obljubljene
   ke trem kosam i ćelivam,

za ono mlijeko slatko i drago
   koje primi od Djevice
   milosrdje imaj blago
   vrhu mene pokornice.« 275

Nu čim tužna izvan mjere
   sebe okrivlja, Boga slavi,
   puna ufanja, puna vjere,
   puna Božije zgar ljubavi, 280

druge šumne, druge misli
   po sumnivoj svoj pameti
   Farizeo Šimun misli
   i u sebi hoće rijeti:

»Ovi prorok pravi da je, 285
   koga slave svud i liče,
   zno bi ka je i kakva je
   grešnica ova ka ga tiče.« 

Koga videć Jezus blagi
   zamišljena sasma u temu, 290
   reče u govor svoj pridragi
   veoma tiho ovo njemu:

»U jednoga kamatnika
   u isto doba dugovahu
   potištena dva dužnika, 295
   odkud vratit ne imahu.

Jedan pecat pjenez primi,
   drugi peset dugovale,
   blagodarno prosti obimi,
   ki ga ljubit većma imaše?« 300

Tad odgovor Šimun do je:
   »Scijenim pravo da rijet se će,
   komu veće darovo je,
   da ga oni ljubi veće.« 

Reče Jezus da procijeni 305
   pravo u sudu u njegovu,
   obrati se zatijem k ženi
   veleć: »Vidiš ženu ovu?

Nu, Šimune, dobro gleda',
   u tvo'u kuću hotjeh priti, 310
   ni malo mi vode ne da
   noge moje za umiti.

Ova odkad dođe odi,
   sveđ mi je noge umivala
   u obilnijeh suza vodi, 315
   a kosami otirala.

I celova ti ne da mi;
   ova odkad uljezla je
   sveđer noge celiva mi
   i celovat ne pristaje. 320

I ti uljem ne pomaza,
   kad ti dođoh, glave moje,
   a pomastim ona maza
   meni obilno noge oboje.

Zato t' velju, množ velika 325
   grijeha joj se oprostila,
   jer i tomu jes prilika
   zašto 'e vele i ljubila.

A tko godi ljubi manje,
   manje mu se i prostiva, 330
   jer svakomu, znaj, praštanje
   na ljubav se izmjeriva.« 

Paka reče Mandalijeni:
   »Za veliku tvoju viru
   tebi grijesi su oprošteni, 335
   pođi u dragom veće miru.

Tebi je, tebi oproštena,
   nu nije meni tvoja zloba,
   meni za nju, Mandalijena,
   trpjet muku, znaj, podoba. 340

Tebi, tebi oprosti se
   grijeh i grijeha sva pokora,
   аli meni, jaoh, hrani se
   križ i na njem smrt najgora.

Tebi izprazne praštaju se 345
   sve naprave, o grešnice,
   meni za nje spravljaju se
   [s] zapljuvkami zaušnice.

Milosrdje tebi se ima
   za krivine tvoje mnoge, 350
   a ja čavlim žestocima
   daću moje ruke i noge.

Tebi, tebi grijeh se pusti,
   jezbe i pitja izvan mjere,
   ja prinijeću moje usti 355
   na octe i žuči ko čemere.

Tebi sada ja naričem
   z blagosovom mir izpuni,
   a put moju davam bičem,
   a trnovoj glavu kruni. 360

I tebi, eto, grijeh se smrsi
   bludnijeh misli ki te obrani,
   a ja odredih moje prsi
   šipu kopja, gorkoj rani.« 

Svrha drugoga cviljenja.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.