Царић (Јован Драгашевић)

Царић
Писац: Јован Драгашевић


Тице свакојаке: косови и чавке
Јастребови, врапци, сове, кукумавке,
Голубови, чворци, детлићи, славуји,
Брегунице, роде, ждралови, крагуји,
Гавранови, жуне, свраке и пупавци,
Стрнадице, плиске, шеве и пузавци,
Соколови, сојке, зебе и сенице,
Препелице, ласте, вивцу, јаребице,
Па и јато врана, јато кукавица
И сијасет других, различитих тица —
Све се сакупило с гора и пустара,
Да бирају себи цара и главара. —
Куда с’ год обазреш, свуда видиш реда
Свака зверка врши, што лав заповеда. —
И људи слушају својега главара —
Па и тице оће да имају цара!
Гавран гаче: мене! кукумавка: мене!
А сврака крекеће: изберите мене!
Пупавац рогуши с’, да се препоручи,
А буљина опет, за себека бучи.
Тако жели врабац, тако кукавица
Није шала царем назвати се тица!
Једна другу неће, свака има мане, —
Не мож’ да се сложе главе усијане! —
Тај је сабор трајао дуго и задуго,
Е свак једно мисли а говори друго.
Тад скоче славуји, те им проговоре
И тице се сложе, да се договоре:
Гложити се овде никако не треба,
Но да лете скупа пут високог неба;
Па која од тица највише одлети,
Ту ћеду тек себи за цара узети. —
Залупаше крила, тице се понеше
И са земље гњиле у вис се узнеше.
Лети облак густи у небо би хтео
— Престола се царског јако зажелео! —
Сиротица сова најпре посустала,
Те с’ вратила натраг и на земљу пала,
За њом друге редом слетале су доле
Е не могу снагом сили да одоле;
Није много прошло све с’ на земљи биле,
Те кошију сјајну тако изгубиле.
Само ор’о ост’о, и он јоште лети
— Ето, ко ће тичји престо заузети!
Најзад и он кликне: „Е, више не могу!”
И похита доле, где скупштина била,
Кад славић тек писне: А ја јоште могу! —
Излетевши испод орловога крила.
Е славић се био под крило сакрио,
Да би тим лукавством тице преварио,
Па на престо царски, да се он посади
— Е што сваки жели, да се владом слади!
Царем пост’о није, орли му не дали,
Ал су га од тада сви царићем звали.

Извор

уреди

Поповић, С. 1872. Божићни дар. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија. стр. 48-50.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Драгашевић, умро 1915, пре 109 година.