Петар II Петровић Његош

Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:





* * *


Бој пиперски с Топал-Осман,
Скадра пашом и везиром,
у витешка брдска срца
из просуте крви заче
име славе бојеносне
и свободе људству драге.
Сташе брдски витезови
преко Турске пролећати,
састављат се с Гором Црном,
са њом братску свезу тврдит
како ће се тужни бранит
од огњена змаја Турске.
Свеза брдска с Гором Црном
поб'јеђену гордост турску
опет ужди и распали
да побједе и освете
са оружјем славу тражи
на нахију кучку храбру,
коју мјаше да ће опет
обладати, покорити,
и мртвом је рајом турском
вјековјечно учинити
како једно спрама Турске,
слабо племе и нејако
које се је увалило
у чељусти огњевите
Арбаније бојем славне,
за довршит ово дјело,
по храбрости Турство избра
прапотомка Махмут-бега,
Ходаверди силна пашу
и везира су три туга
од Призрена трононосна,
кому храброст и везирство
по насљедству долазаше.
Глас громовах огњеносних
и вјесниках крвна боја
огласише турској војсци
да се главар њих врховни
у порфиру браноносну
облачио и кренуо,
те се одмах крвожедна
са свих странах слеће војска
на Златичко равно поље,
међ нахијом Куча храбром
и варошем Подгорице.
Ту је војска једну ноћцу
обноћила, коначила,
проводећи разговоре
од витештва и храбрости.
Но тек зоре св'јетла рука
скупи мрачну завијесу
и сакри је у дубину
валовита мрачног поља,
тек цвијеће мајско дично
посла трону живоносну
Аполона свјетлописца
брилијанте росне капље
дужном жертвом њежне душе,
код везирска горда стана
развише се дугокрили
са сабљама у рукама
хитролетни ратни знаци,
устресоше поље јеком
гласне свирке, јечни бубњи,
узвришћеше жељом на бој
у везама повезани
сви хатови ка лафови,
а вјесници војске турске
по околу заурлаше
курјачкијем харапскијем
муклохучним дугим гласом
и дозивом владјетелским
да откреће силна војска,
е је везир горду своме
силну хату и немирну
на крилата леђа сјео.
Војске турске са везиром
двадест хиљад хитро крену
уз Дољане пут Златице,
и са бојем крвавијем
сву Сјеницу, село кучко,
изгореше, похараше,
па на Медун главно Турци
кучко село ударише
и с крвљу га многом турском,
ка Сјенице, опалише.
Ал' напријед војски силној
кучка храброст не даваше,
већ је с чела бјеху силно
уставили и узбили,
на јунакородни Медун
свуколику окупили.
Па се бојем жестокијем
са њом бију соколовски,
и по гласу пушчаноме
и халаку витешкоме
у помоћ им доскакаху
ратољупци даљих селах.
Ал' хиљада кучке војске
дваест хиљад силе турске,
која бјеше бојне куле
уфатила и притисла,
не могаху надјачати
ни у бјекство обратити
без помоћи чије друге.
Но у бојак најжесточи
и највишу муку кучку
приспје њима помоћ добра -
два пиперски војеводе
а за њима шест стотинах
витезовах ка орловах
од племена пиперскога.
Кад пиперска лака војска
удри бојем на Турчина,
утруђеној кучкој војсци
срце с мишцом тад узигра,
те на Турке са витештвом
ударише оба Брда.
Поклаше се, да се прича,
с турском војском по Медуну;
без узмака мачи брдски
сташе своју сјајност мрачит
са црвеном турском крвљу;
стаде Турке српска мишца
на црвена многа јата
од Медуна одгонити,
у смртни их ланац везат.
Кад дојади турској сили
бој огњени и крвави
од Брђанах по Медуну,
онда везир својом војском
без обратка бјежат поче,
ал' господе друге турске
седамдесет изабране,
све беговах и спаијах,
нема када избјежати
из високе и простране
куле Радан-војеводе,
већ је брже облећеше
витезови брдске горе.
Па на кулу не шћедоше
одмах с војском ударити
да им сила са везиром
тад мрцино не утече,
већ стотину око куле
витезовах оставише
да чувају смртну стражу
беговима, спахијама.
А остала брдска војска
зајми Турке и везира
низ Сјеницу, пут Златице.
Док до поља силу турску
доћераше врућим бојем,
посјекоше девет стотин
од Тураках храбрих главах;
открај поља до Рибнице,
која тече близу града
старинскога Подгорице,
шест стотинах посјекоше,
па с бријега од Рибнице
дозивају призренскога
горда пашу и везира:
"Обрати се, силан пашо,
и захвали Брђанима,
који су те данас дивно
и везирски испратили
са весељем из пушаках.
Што си главу преклонио
у средину војске турске,
те напријед често клањаш
ка невјеста многостидна
међу китом и сватове
кад захваља на здравице
своме роду и племену?
Обрати се мало, пашо,
да нам кажеш кад ћеш писат
к Махмут-цару, твом султану,
у Стамболу фална писма,
да му штогођ лаже у њих
не приметнеш хвалећи се! "
Отолен се витезови
натраг брже повратише,
и на кулу војводину,
у којојзи бјеху Турци
затворени, опкољени,
снажно, храбро, ударише,
и живијем огњем кулу
одсвуд брже запалише.
Па Брђани сташе турске
поглавице дозивати:
Мање, Турци, ватре лож'те,
мање тутун запаљујте,
ере ће вас тама саде
обузети, притиснути,
а врата су куле тврда -
бисте могли турске браде
до отвора попалити."
Седамдесет ту у кули
поглавицах остадоше
смртни тутун дувајући,
а Брђани отиђоше
са добићем пјевајући.



Слободијада