Први загрљај
Писац: Владислав Петковић Дис



* * *


                  
ПРВИ ЗАГРЉАЈ

Загрљена лепотом, и умна,
Бледа као туга, месечина,
Израза божанства разумна
И дубоког као помрчина,
С крилима полутаме,
Крај клавира
Седи и свира
Комаде осаме.

Свирала је несрећу сонета
И свих срдаца куцала што су икада,
И свих срдаца којима планета
Љубављу сијала није никада.

Свирала је: венац снова,
И висине,
Немир срца и маглине,
Што поничу из болова
Од колевки до гробова
Свију душа и векова.
А из венца, а из снова,
Мелодија и звукова
Забрујаше песме цвећа,
Песме сунца и облака
И анђела и јунака
И младости и пролећа:
То је била песма страха
И падања и уздаха.

То је била песма јака,
Клик орлова, цвркут шева:
И у нама све запева,
Све запева, све заплака.
А из цвећа, а из снова,
Мелодије и звукова
Оживеше земље, мора,
Цвет непознат белих гора,
Ново небо, страни врти,
Стара љубав, млада нада,
Коло мисли, игра јадâ,
Замисао глуве смрти.

Свирала је. И таласи звука
Продираху тамом и животом:
Пробуди се свет рођених мука
И болова; потом
Душе наше
Заплакаше
За срећом сиротом.

Душе наше
Заплакаше
И плакаше.
Да ли дуго? За век цео?
За рођење? Покров бео? —
Нисмо знали.
Нисмо знали
Из те слике
Са очима пуним сјаја,
Пуним суза и музике,
Ни када смо, када пали
Сред великог загрљаја.


Извори

  • Владислав Петковић Дис: Сабрана дела, Књига прва Поезија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, страна 50-51.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Петковић Дис, умро 1917, пре 107 година.