ПЕЛИВОЈ СУ...
Писац: Мита Поповић



* * *


     ПЕЛИВОЈ СУ...
            
Пеливој су мушке моје груде,
У њему је срце моје врело,
Поред врела поникнуло цвеће,
Песме лаке, чедо моје бело.

Да се ситно цвеће не осуши
У верног милосника твога,
Сваки дан га сузама залевам,
Чистом водом млада срца мога.

Још из малог пеливоја тога
Кад би коју да добијем ружу,
Тад у башту шаљем баштована,
Баштована лакокрилу душу.

Кад је вртар тужан, жалостиван,
Сам пелен ми носи из баштице;
Кад га сета и туга не ломи,
Онда руже, плаве љубичице.

Љубичице, рузмарине, руже
Теби дајем, дивотанче теби!
А коме ћу да пелене дадем?..
Нећу ником — оставићу себи!



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.