Ноћас сам те опет снив’о, Султанијо, срца мога, И у сну сам ја ужив’о, Часак миља блаженога. Ти бијаше бајна, мила, Кô анђелче лакокрило, На ме си се насм’јешила, Кад ти љубнух око мило. Ал’ када те ја на вреле Винух пијан груди своје, Ја осјетих двије стр’јеле, Гдје ранише срце моје!