На сн гредушчи...
Писац: Милорад Поповић Шапчанин



* * *


НА СН ГРЕДУШЧИ...


С последњом чежњом помрли зраци
Глухој и тамној стуштају с’ раци,
Магловит сутон с плаштом огрн’о,
Те наста вече — наста све црно.

Уморним светом санови лете
Ка’ тавна јата хоће да слете,
Ал’ тешка крила једва се крећу,
Ка’ облак црни лагано слећу.

У њима тајни каквих ти нема;
Чим који троман почне да дрема,
Већ пред њим стоји поворка цела
Намера нових и топлих жеља.

Једном се душа од страха мути,
Кад преда њ стане старчић угнути:
Погођен снимак будућег века,
Што ће донети старост му мека.

А гле онога како се буди,
Стравнога срца, стешњених груди,
Озбиљан прекор савест му мори,
У жилам’ једрим пакао гори.

И виче, дрхће од сињег бола,
Јер савест бије ка’ сабља гола,
И ломи, мучи, сече и боде
Док страшна претња мине и оде.

А оно јато сенака бледих
Што но на худим колибам’ седи,
Из тебе пушта мирис од ружа:
То су све снови спокојних душа.

Безбрижан умор лагано с’ губи,
А слатка нада лице им љуби,
Просипа сладост дарова светих,
Што ће им прва зора донети.

И ја сам тежак, ходите снови,
Да се уморан живот обнови,
Приђите — од вас не стрепим ништа,
Јер савест моја сасвим је чиста.


Напомене

  • Ова песма је први пут објављена у часопису Вила, 1865 бр. 35.

Извори

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 96-98. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.