Мој удел

Мој удел  (1892)  Писац: Драгутин Илић

И Бог ми рече: иди, ти сенко моћи моје!
Ко палма усамљена, на хладном свету буди;
Ти никад, никад нећеш станиште наћи своје,
Ал’ рука свевишњега с тобом ће бити свуди.

Над правдом потиштеном звониће твоја лира,
К’о труба вечне силе, згажене да укрепи,
К’о муња, када блесне, у тами, сред свемира,
И грмље страхом нија, нек пред њом тиран стрепи!

А тамо, где је туга очајно гнездо свила,
Невиност стидна где се, пред љутим срамом скрива,
Песниче, твоја лира нек буде нада мила,
К’о благи мелем што се на тужну душу слива.

И Бог ми рече: иди, и махну руком правде,
Ја падох у прах доле, пред ризом вечне силе,
Незнани очај, од тад’ срце ми чупат стаде,
Ах, то су туђи боли, што моју душу криле!

И чудни пламен тада обузе моје груди,
Ја пођох, у свет бели, без станка и без мира,
Ал’ онај вечни пламен преда мном трепти свуди
И бол ми срце пали — и звони моја лира!

14. мај 1892.

Извор

1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 17, стр. 257.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.