Мисао
Писац: Милутин Бојић



* * *


                  Мисао

Месецима тако ветар страха хучи
И ја слушам звуке, што их собом носи
Из мог луга где се цвеће крвљу роси,
Из земље где црква са звонаром мучи.

Но не чујем клетве, но чудним шапатом
Жубори изнуђе и опроштај свему
И цела се мржња утапа у њему,
А занос недара мирише вајатом.

Знају: Тако мора. И то усуд није.
Ми смо свесне жртве великога дела.
Зато нису наша престрављена чела,
Ни бол се не рађа, ни у оку крије.

Знамо шта смо хтели. Знамо чему греду
Стопе наших мисли. И мисли ће стићи.
На костима нашим црква ће се дићи,
Ма сви попадали у побожном реду.

И зашто врх њива мир стрпљења шета:
Спајају се мисли далеких телеса,
Јер ми нисмо више од крви и меса,
Но од голе мисли, што горе прелета.

И том мишљу све су задахнуте груде
И камен, и небо, сунце и дрвета;
Она у подземним вртовима цвета,
Свесна да се збива што мора да буде.

Кад том мишљу деци крв заигра стара,
Збориће о нама, у вечери страсне,
Кô о новом змају неке нове басне
Кога ум не појми, а машта не ствара.

1916-1917


Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.