Зова
Писац: Милета Јакшић




* * *


        
ЗОВА

Она отима росу и сунце
Другим биљкама с тим хладом њеним...
Данас је хтедох да посечем
Да је искореним,

Одвратише ме да то не чиним
По речима њиним
Зова је одувек била
Нечисто дрво чаробница вила:
Често их виђаху онде где стоје
Како чешљају златне косе своје...

Ја, у осталом осетим, понекад
Теј страх мистични људи и жена —
Дрво је можда посвећено било
Божици каквој паганских времена
Рано с пролећа она прва листа,
Тајно скровишге вилина гњезда
А кад процвета, она заблиста
Мирисним китама ситних, белих звезда...
Замишљам да су некад жреци њини
Док се тамјан пали
Божици бело цвеће жртвовали
Ноћу, на месечини...

И оставих је нек стоји,
Нек се и даље у њој виле крију,
И да сам осетим мистерију.
Побожну језу предака своји,
Кад жреци под њом врше обреде
Крај, месечине бледе...


Извор

  • Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр. 176


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.