Вјенац (Осман Ђикић)

Вјенац
Писац: Осман Ђикић




* * *


        
ВИЈЕНАЦ

(Лудвиг Уланд)

Дјева једна цв’јеће брала,
У цвијетној у дубрави,
Из зелене шуме њојзи
Дивотна се жена јави,

И пријазно пришавши јој
У власи јој в’јенац сплеће:
„Још не цв’јета, ал’ће процваст’,
О, носи га дјево, сведје!“

Кад је дјева понарасла,
И у ноћи тихе, јасне
Кад љубави сузе ј’ лила,
Просу вјенац пупке красне,

А када је млади војно
У наручје страсно вину,
Пољупци се расцвјеташе
У вијенцу дјевојчину.

И на скоро на свом крилу
Красно чедо љуљушкаше,
А у в’јенцу свенуломе
Златни с’ плоди показаше.

А кад њену љубав прекри
Ледног гроба црна тмина,
К’о јесење жуто лисје
Разасу се влас њезина.

Мало за тим, па и она
У гроб тавни с’ в'јенцем паде;
Ал’ ну чуда, јер плод њезин
Као њежан цв'јет остаде.


Извор

  • Осман Ђикић:Сабрана дјела, Свјетлост, Сарајево, стр. 99.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Осман Ђикић, умро 1912, пре 112 година.