Бајазит
Писац: Мита Поповић



* * *


        Бајазит
            
Нојца пала — — — бојна рика
Умукнула код Ангоре,
Ал у даљу наоколо
Бела села огњем горе;
Ко сторуки див обесни
Дим се диже у висине
Као да би звезде хтео
С тврда неба све да скине.

А на страшном, бојном пољу
Овде, тамо, са свих страна,
Суморан се пустош види
Велесилног Тамерлана;
Ратоборци, копља, хати
Растурено леже свуда,
Као џини црног пакла
Да су бојак били туда.

Ал победник турског цара,
Нов владалац полу-света,
Џихангир се ладнокрвно
По разбоју страшном шета,
Те он пуним задовољством —
Као да је песма тица —
Слуша јаук рањеника
Слуша њисак од коњица.

Ал ни њисак од парипа,
Ни стењање рањеника,
Ни села, што огњем горе
Ни суморна црна слика
Од свирепог љутог боја,
Ништ' не буни, ништ' не дира
Каменито тврдо срце
Победнога Џихангира.

Као самрт неумитна,
Или голем кип од леда:
Муњевитим оком црним
Ладно Тимур у даљ гледа,
Час топузом показује
На све стране видокруга,
Као да би рећи хтео:
„Јаој, ко се Ленку руга!"

Стоји Тимур на разбоју,
Жестоко му срце бије,
А у срцу увређеном
Море страсти бесни, врије,
Па се пита — — — јер освете
Још му душа није сита — —
Каквом ли да казном казни
Роба свога Бајазита?!

А кад брза нојца оде
И чисто се суице роди,
Бајазита силан Тимур
Кроз победну војску води,
А пијано, бесно робље
На седу му браду пљује,
У рите га преоблачи
И преслицом опасује.

Час га опет немилосно
Тимуру у кола прежу,
Малаксале руке двије
Наопако њему вежу,
Час опета окована
Бацају га у крљетку,
Па га робљу показују
Ка' зверињу какву ретку.

И Џихангир бедну жртву
Трсковачом шибат' стаде — —
Ал несретном Бајазиту
Нит' из ока суза паде,
Нити му се лице мења,
Нити му се јаук чује:
Нит' му срце јогунасто
Дах из себе истискује.

Онда Ленк на рисовину
Под ведроме небом седе,
Али усне зло — ијетке
Још му ништа не беседе,
Но варница, као муња
Из очију што му скаче
И осмеји подругљиви
Извесну холују значе.

— „Вина амо! не чујеш ли
Ниско робље? Тимур збори!
Вина амо, нек се пије,
Победопој нек се хори!
По табору победноме
Јасна труба нека јечи:
Нек се чује, нек се знаде
Пред Тимуром свет да клечи!

Гочобије нека бију,
Дамбулхана нека риче,
А убојна керанија
Из свег грла нека виче,
Још у војсци у борије
У свирале нек се свира:
Како би се на далеко
Чула слава Џихангира!

Вина амо! Тамерлану
Огањ врије на дну души,
Кад помисли: султанија
Да ће данас да га служи,
Да га грли, да га љуби,
У пехар му вино лева
И Милева под чадором
Крај њега да снове снева!"

И већ, ено, полу-нага
Султанија купу носи,
Ал од стида, ал од бола
Сузицама земљу роси.
Наједаред оком севне,
Главу дигне, снагу скупи,
С' пуном купом баш у звезду
Тамерлана бесна лупи.

Купа звекну, крвца прсну
Из ленковог тврдог чела,
У војсци се граја роди
Са дрскога овог дела.
А Милева од радости
Као да је с' ума пала:
Грохотом се насмејала
Па на земљу стропоштала.

Ал Џихангир огњем плану,
Мамно рикну, бесно скочи,
Ништ' не хаје, што из чела
Бујано му крвца точи:
„Хватајте је, кидајте је,
Сломите јој руке двије,
У прљавом нек се праху
Пред ногом ми ко црв вије!"

И бездушне ниске слуге
Крвопилца Тамерлана
Дигоше се, да изврше
Суд ужасан дивљег кана,
Ал Бајазит, као огњи
Кад са морем бојак бију,
Ил небески абердари
Кад на земљу ватру лију:

У бескрајном болу своме
Цикну, рикну, продере се —
А од рика под теменом
Војником се мозак тресе:
„Тамерлане, разбојниче
И цотаво бесно псето,
Који дрском ногом газиш
Алахово име свето.

Од невиних младенаца
Што по чистој крви пловиш,
Што гробове мирне хараш
И на слабе женске ловиш,
Од вреланих млогих суза
Што си себи спомен слио —
Паликућо, силеџијо,
Тамерлане, проклет, био!

Није барјак поносити,
Већ рита је име твоје,
Па застава кад већ није
Барем да је чисте боје.
Но худа је, прљава је
Под пету је не би мето,
Проклет био Тамерлане,
Не арслане, него псето!

Клетва моја, Алах дао,
Славе твоје труба била,
Проливена силна крвца
Државу ти поплавила,
На самрти страховито,
Очајање нек те чека,
А име се твоје гнусно
Спомињало све до века!"

Цар-Бајазит тако куне,
Да од бола онесвесне,
Потом опет из све снаге
О крљетку главом тресне —
Крв потече, тело клону
Роб тимуров мртав паде — — —
А послушно Ленку робље
Победобој свират' стаде!


Извор

Песме Мите Поповића 1874-1884, Издање књижаре Ђермекова и Матића, у Земуну 1884, стр.26-33


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.