Једно вече (Јаков Шантић)

Једно вече
Писац: Јаков Шантић




* * *


        Једно вече

Ах, ја се још вјечито сјећам!... Вече је била
                                                                 [плава
Свуда по планинама невесињскијем пала,
А врх њих небеса чиста звијездама посијата
С грдним обручем луне – пуним прашине од
                                                                    [злата.
И ми смо у пусто поље, за селом забачено,
Пуни умора сјели на сијено покошено.
Ћук је суморно звиждô далеко кроз ноћ. Из
                                                                    [шума
Тужно је брујала ријека. Бијела бразда друма –
Кô неман убијена – побожно-празна, глуха,
Кô несретница је лежала, наготна и без руха.
– Ја сам на твоје крило занешен спустио главу
И мирис удисô сијена, и сањô божанску јаву!...
Срца нам сретна била и душе заноса пуне
И ми смо сањали будни, кô зраци фосфорне
                                                                   [луне!...
– Ни једна сурова мисô у болу часова они’
Горчином сласти своје отровала нас није –
И загрљене нам душе блуђаху васиони
Љубави божанства и мисли најчистије!...
И, док ћутаху брда покрита плавом ноћи,
Кô страшни чувари њени, с косматим,
                                                  [мрачним челом,
Чекајућ тренутак, ваљда, из гроба кад ће доћи,
Да дан објаве јасни с крвавом зором, бијелом.
Ми смо, кô брат и сестра појмили бога и небо
И разумјели им љубав!... И – ја сам тад умријет'
                                                                           [требô.
Мантана, 28. XI 1904.


Извор

  • Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 189-190.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.