ЂАВОЛАК
Писац: Мита Поповић



* * *


     ЂАВОЛАК
            
Ишетао кале лицем спасов-дана
Из светогорскога свога самостана.

Кад у гору стигну у меко залађе,
У повоју свилном мушко чедо нађе.

Задрхта се кале од силних милина —
И њему је срећа уделила сина!..

И у манастиру беше чуда доста,
Кад братији старац свог престави госта.

Одјачав детенце негом духовника,
Међ' вечитом песмом горскога песника.

Ништа не знађаше о свету, о људма,
О цурама дивним и срцу у грудма.

Кад је мдади синак већ повећи био
И књигу и писмо к'о свећеник штио:

Онда га поведе старешина седа,
Да божије слово људма проповеда. —

Још сунашце није на западу село,
Кад путници наши стигоше у село.

Недеља је била — варали се несу —
Пред убавом црквом моме играле су.

За чудо је лепа једна дева била,
Поред ње је баба загоркиња вила.

Она рујна уста, оне мирис-власи,
И прегача бела, што ми цуру краси.

И ватрене очи, и пунане груди —
Изненађен наход таман да полуди!

Мдађана му крвца у жилама врије,
Још 'вака створења, још видео није!

Занешен дивотом ремека од света,
Опијен мирисом живог овог цвета:

Лице му поруди од љубавног жара
Те ослови свога пратиоца стара:

„Да чудно ме мучи, оче, помишљење,
Какво ли је ово у колу створење?"

Прекрсти се старац, потом рече: „Раде!
То је онај ђаво, што нам покој краде!"

„Дела, духовниче, дела, светогорче,
Да купимо једно овако ђаволче!

Ако у манастир не ће да га приме —
Ја ћу и у пак'о отићи са њиме!"



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.